Ово је изгледа права и стварна истина о Србима

који су,

како се то говорило и говори,

интеренирани у Норвешку

где их је,

наводно,

дочекало мед и млеко,

али изгледа горче од пелина и немачких логора.

Истина је спора

али избије на видело кад-тад.

А деценијама смо обмањивани хвалоспевима

о томе како су нас Норвежани братски прихватили.

Овако су нам исто

у првом светском рату

„помагали“ наши велики „пријатељи“ Французи.

Паметнице, храброг срца и нежне душе су гаврани и гавранице. Носиоци лоших вести нису, баш напротив. Они су доносиоци здравља, знања, весници полаганих важних промена, везници ових и оних светова у свим временима. Ова божија чуда, знају бити наш вид и слух надалеко, само ако им се препустити знамо. Ако им поклонимо поверење и љубав узвратиће нам стотине пута више на начине којих постајемо свесни можда много касније. Поздраве наше носе и поздраве нам доносе. Знају од много чега лошег да нас причувају, грактањем да нас разбуде и из стајања у времену да нас прену. Драгу и сродну душу осете, у близини јој буду и воле је. То су и мени драга створења, Бога драгог и сретна си Светлана јер те воле. Када путујеш и они крећу за тобом или јаве њима знаним језиком другима из јата да те чувају и прате. Будног пријатеља дивно је имати.

У плавет-зеленим дубинама

Сребрног језера,

подно Месечевих стена,

скривена је тајна

једне љубави –

веће од света и јаче од смрти –

која се догодила давно

у ноћи Плавога Сунца.

Божанска душо моја,

никад ме немој изневерити и издати,

никад ме се немој одрећи,

никада ме немој

самог и немоћног оставити,

како у овоме свету

тако и у иним световима;

проведи ме и преведи

преко воде смрти и заборава,

проведи ме и преведи

кроз сеновите,

тамне и мрачне светове,

и одведи ме,

на свршетку свих свршетака,

до Плавога Сунца,

до нашег звезданог и духовног јата,

молим ти се,

Божанска душо моја!

Одувек сам у себи осећао присуство двеју опречних, посве различитих и супротних личности, које свагда и свугде воде рат између себе.

Једна личност казује, да је мој живот у овоме свету са сврхом и смислом, да радим и стварам дивотна песничка и уметничка дела која некога чине радосним и срећним, дела која нечију душу обогаћују и оплемењују божанским лепотама, док друга личност све то оспорава и пориче, говорећи ми, без престанка, да је мој живот у овоме свету чист промашај, да је без икакве сврхе и икаквог смисла, да никога нисам учинио ни срећним ни радосним, те да ничију душу нисам ни обогатио ни оплеменио никаквим божанским лепотама, већ да је све то само моја самообмана, уобразиља, омаја, илузија и опсена.

У последње време, све је снажнији глас ове друге личности, која оспорава и ниподаштава све што сам икада урадио и створио, док се глас оне прве личности, која је мене све време бранила и оправдавала,  скоро уопште и не чује више.

Боље да си умро пре пет година, онда када си већ био позван од божанских бића да напустиш овај свет, и када се бејаше затворио твој девети звездани круг у овом животном току – казује ми, продорним гласом, ова друга личност – тада би, за твоју судбину у будућим животима, све имало више сврхе и смисла, јер би много чистији, и са више животне енергије, напустио овај свет и, отпутовао би, вероватно, заувек, тамо где си одувек и желео да одеш.

Твој останак после тога, може поништити и оно мало лепоте и дивоте што си као песник једвитом муком стицао у овом животном току, јер остарели вилењак у овоме свету често људима служи за подсмех, поругу и спрдњу.

И, ово упамти, вилењаче мој: што дуже будеш боравио у овоме свету, све ћеш јаднији и беднији бивати међу људима, и све ће ти теже бити да стигнеш до својега звезданог и духовног јата! 

Пошто сам, стрпљиво и смирено, салушао глас ове друге личности до краја, схватио сам, и познао, да ми је речено управо оно што и сам одавно слутим дубоко у срцу и души: да мој живот у овоме свету неће имати ни сврхе ни смисла, те би ми паметније било, да сам овај свет напустио пре пет лета, када сам из оностраних светова и позван био…

Све што постоји у духовној и материјалној Васељени, гле! постоји и у нама.

Ми смо Васељена-у-малом усаображена са Великом Васељеном.

Ми смо Микоркосмос усаображен са Макрокосмосом.

Једне те исте звезде што светле у Спољној Васељени, светле и у нашој Унутарњој Васељени.

Једино истинско путовање јесте путовање кроз властито срце, али и кроз срца оних које љубимо.

Колико је оних које љубимо, толико и траје наше путовање.

Колико је оних које љубимо, толико ћемо дуго и живети.

Што више љубимо, све дуже живимо.

Има оних чији живот траје вечно, јер љубе сва бића у свим световима.

Ако љубиш сва бића и свеколику творевину Божју, онда никада и нећеш умрети.

Како може да умре онај који све и свја љуби?!

Он је бесмртан и вечан као Бог.

Он по својој љубви и јесте Бог!