Не, не мислим, ја тврдим, тврдим!!
Освестите се, децо Велике Беле Расе, децо Творца, децо Рода!
Ово све је дело тамних, а не Творчево!
Творац је стварао Мидгард, као најдивотнију планету у Космосу. Упамтите, најдивотнију планету у Космосу!!!
Сви , који имају дар Творца, да мењају прошлост, нека промене будућност! Нека делима својим сачувају Мидгард, јер, из тог разлога су ту!
Пробудите се, децо Рода Великог!
Тамни су измислили ову катастрофу, измислили катаклизму, измислили зло!
То није Творац створио!
То није дело Свевишњега!
Пробудите се, децо Светлости, индиго људи, кристални људи, пробудите се, сви ви, који љубав ширите!
Наша планета је у опасности!
Нашим прецима прети заборав, а нашим потомцима крај!
Сви, који можете да промените будућност, промените је!
Тражите, очима духовним, очима Предака, очима потомака, изворе зла и уништите их!
То су чинили Светлана и Николај Левашов, можемо и ми!
Пронађимо узрок , пронађимо, децо Светлости и уништимо!
Пробудите се, децо Рода Великог!!!

Долазим и одлазим,

и поново се враћам.

Дан за даном,

година за годином,

век за веком –

вечно долазим и одлазим,

и поново се враћам.

Путујем кроз светове,

путујем између светова;

пловим кроз сазвежђа

и звездана јата,

пловим кроз видљиве

и невидљиве васељене,

али нигда из себе не избивам,

јер у мени је сва та творевина

и сва бића

у мени пребивају.

У мени, истовремено, обитавају две личности, две нарави, две природе, два карактера, два бића која су у вечитом рату између себе.

Прва моја личност, прва моја природа је блага, кротка и смирена, пуна радости, топлине и несебичне љубави према свакоме и свему, док је друга моја личност, друга моја природа посве опречна и супротна првој: жестока је, оштра је, прека и љутита, тако да  у сваком трену, и изненада, може да севне, да плане и, ршум да направи.

Против ове друге своје личности, друге своје природе – коју сам наследио од својих предака горштака, Старих Херцеговаца, ратника и динарских вукова – водим свети рат целога живота својега.

Зауздам је, притегнем јој дизгине, шибам је и мамузам жестоко, али ми се – ипак! – у неким тренуцима-не-знам-којим, изненада истргне из шака, те почне да урла, да бесни, да пенуша, да њишти и туче копитама као и сваки дивљи пастув.

Највише се плашим таквога себе, а некада осећам и гађење над таквим собом!

Када будем сасма укротио и смирио ту своју дивљу и ратничку природу, ту своју својеглаву и тврдоглаву личност, тада ћу, верујем и знам, моћи да узлетим и до најудаљенијих звезданих јата.

Уосталом, сваки свети рат и јесте унутарњи рат, рат са самим собом!

По једној тајној ведској науци – а та ведска наука произилази из древног предања Белих Ура – на Земљи, одувек и заувек, обитава исти број оваплоћених божанских душа, због којих су Бели Богови, у договору са Творцем, и створили Плаву Планету оваквом каква јесте.

У сваком добу, у свакоме времену, у сваком веку, у свакој години – како сведоче ведски мудраци у својим тајним светим списима – на Плавој Планети живи и дејствује, а усклађених, усаглашених и усаображених са Творцем и Белим Боговима, око десет милиона белих, светлосних и божанских душа скривених од очију јавности.

Колико божанских душа, у једној години, оде са овога света, толико нових божанских душа, у истој тој години, пристигне на овај свет.

Од седам милјарди људи, колико их, отприлике, данас обитава на Земљи, само њих око десет милиона јесу оне божанске душе које су Творац и Бели Богови послали на Земљу по задужењима и задацима.

Те душе су у изравном Посланству (Мисији) Белих Богова и Створитеља, док су све преостале душе – њих око  седам милијарди – дошле из различитих овостраних и оностраних светова и оне нису Изасланици Божји, нити, пак, имају било какве божанске дужности и задатке.

Занимљиво је, да се ово тајинствено и скривено предање Белих Ура, на различите начине и у различитим формама, провлачи кроз многа тајна учења, кроз многа тајна братства, кроз многа есотеријска и мистична друштва, како Истока тако и Запада, све до наших дана.

Из мојих увида у Акаши, на Плавој Планети, у свим временима, добима и вековима, обитава нешто више од девет милиона Белих Срба, расејаних свуда по свету и по разним и различним хиперборејским народима.

Тај број се, уистини, нити смањује нити повећава!

И тако већ тисућлећима и еонима!

(Напомена: Ја, овом приликом, не говорим о броју свеколиких различних Срба, већ само о броју Белих Срба Вертикале!)

Желим вам добро јутро, добри Бели Срби и још боље Беле Србкиње!

Нека вас од јутра до вечери, и од вечери до јутра, води и чува Бог Љубави!

Нека сте радосни, орни, чили, срећни и благословени!

Нека су ваша срца будна и кад спавате!

Живот је јачи од смрти.

Светлост је моћнија од таме.

Љубав је силнија од мржње.

Подижите вашу свесност на што виши ступањ Божје Свести!

Узрастајте у Духу, Светлости и Љубави!

Не бојте се никога и ничега!

Не бојте се, јер и немате кога и чега да се бојите!

Живот је и с ову и с ону страну; живот је свуда и у свему; живот је без почетка и свршетка.

Нико није видео почетак живота, нити ће ико видети свршетак живота.

Живите, и радујте се!

Живите, и уживајте!

Јер, круна живота јесте уживање, са сврхом и смислом.

Што више уживате, то ваш живот све богатији и дивотнији бива.

И Бог ужива.

И Створитељ ужива.

И Дух Стварања ужива.

И Васељена ужива.

Па ако је већ тако – а јесте! – зашто онда и ви не бисте уживали!?

Немате ни један једини разлог да не уживате!

Немојте се ни случајно качити за мржњу наших мрзитеља!

Пустите наше мрзитеље нека нас мрзе до миле воље.

Што већа мржња у њих према нама, то све већа љубав у нас према нама.

На мржњу никада не одговарјате мржњом.

Мржња једе и убија својега мрзитеља.

Сваки мрзитељ других убрзо ће постати и свој властити мрзитељ.

Јер свака мржња прераста у самомржњу.

Мржња према другима јесте мржња према себи.

На сваку мржњу оних који нас мрзе, одговарајмо љубављу према самима себи.

Љубимо себе, љубимо се између себе, љубимо једни друге, па ће и Творац да нас благослови.

Творац благосиља љубав, благосиља љубав и вазда је умножава.

Што нас јаче мрзе, ми све јачи бивамо!

Најјачи смо онда када нас најјаче мрзе.

Када нас душмани наши најјаче мрзе, тада нас наш Творац најсилније љуби.

Мржња до скота понижава онога који мрзи.

Они који се рађају у мржњи, у мржњи ће и живот свој скончати.

Њихова мржња биће њихов једини сапутник кроз оностране светове.

Мржња из овога света води их у мржњу других светова.

На крају ће ући и у само царство мржње из којега никада изаћи неће.

Тако ће њихова мржња постати њихова трајна и опака судбина.

Никада мржњом не одговарајте на мржњу, јер мржњом се мржња никада победила није.

Бели Срби никада нису умели да мрзе.

Њих многи мрзе, а они не мрзе никога!

Ко није рођен од мржње, тај и не уме да мрзи.

Ко је рођен од љубави, тога се мржња не дотиче.

Као што мржња прати онога који мрзи, тако и љубав прати онога који љуби.

Прво је пут таме и ништавила, а друго је пут светлости и вечног живота.

Лакше је љубити стотину година, него један једини дан мрзити.

Бели Срби и Беле Србкиње, ви знате свој пут!

Јесам ли ја твој сан,

или си ти мој сан!? –

не знам више,

да ли ти сневаш мене,

или ја сневам тебе!?

Да ли сам ја родио тебе,

или си ти родила мене,

или смо и ти и ја

рођени из истог сна

некога незнаног

међу белим

и плавим звездама

у неким далеким

и невидљивим световима

с ону страну

свега појмљивог

у вечности!?

Ноћас, у тишини,
Пожелех да те видим,
Да ти дођем,
Да те усним.
Затворих очи и изненада
Мој брат за руку  ме ухвати,
Стао је уз мене,
Пут је дуг, рече!
Полетех Теби Звездо мила,
А уз мене и  брат мој,
Летели смо као ветар,
Јурили смо као гром.
Све су Звезде биле ноћас
На свом месту,
Светлост шаљу, као да поздрављају.
Махала сам звездицама,
И причала да журим,
Да, ми опросте што не застанем,
Са њима да се дружим.
Не могу, лепе Звездице моје,
Не могу,
Журим,
Дом свој да видим,
Далеко је, пут је дуг,
Не могу, сестрице моје!

И спазих те Звездо моја,
Најлепша си , Богињо мила,
Нека се не љуте друге Звезде,
Теби летим,
Теби ширим крила.
У трен застадох
Да са братом погледам,
Како Плава Богиња сија,
Лепа је, свете драги,
Лепа је Звезда мила.
И док гедах Дивот Звезду,
Брат ми тужно рече,
Да не идем дому сада,
Да га гледам ту где стајах,
Није време, да се враћам.
Молила сам свога брата,
Да ме пусти, да јој приђем.
Молила сам, ал’ узалуд
Брат ми тужним гласом рече:

врати нам се!

Сетно сам је поздравила,
Звезду Плаву, дом мој,
Морам да се овде вратим,
Морам, Звездо,
Морам, животе мој!

Да би Нешто Ново могло да се роди, Нешто Старо мора да умре.

Тај Закон важи за Све.

За сва бића, за свеколику творевину.

За планете, сунца и звезде, па и за саму Васељену.

Ништа се Ново није родило, све док Нешто Старо није умрло.

Све се враћа ПраПочетку, ПраИзворишту.

И овај Свет у којему тренутно обитавамо, мора да умре, да би могао Нови Свет да се роди.

Кад сам рекао да Запад мора да умре, да би могао Исток да се роди, ја сам управо то рекао са становишта овог Закона.

И, заиста, Запад мора да умре, то сви ми знамо, то зна и сам Запад, само што то огромна већина одбија да прихвати, а мањина, будних и освешћених, зна да ће то ускоро да се догоди, и припрема се за тај тренутак.

Мањина пробуђених и освешћених стрпљиво и смирено чека тај тренутак вечности.

Јер, зна, свесна је тога, да Нешто Старо мора да умре, да би Нешто Ново могло да се роди.

Свако Ново боље је од Старог.

Нама се, можда, у неким тренуцима чини, да је Нешто Старо боље од Нечег Новог, али, није тако.

Није тако, из простог разлога, што је Свако Ново на вишем ступњу Стварања и Присуства.

Свако Ново води ка вишем ступњу Савршенства Стварања.

Цео Запад са свеколиком својом творевином, како у духовном тако и материјалном, припада Старом Свету, и тај Стари Свет мора да умре, да би могао Нови Свет да се роди.

Нови Свет биће Свет Нове Свести.

Свет Нове Духовности.

Али, не земаљске, већ звездане Духовности, звездане Свести.

Стваралачки дух западног човека је посве истрошен у материјалној сфери Космоса – јер је све време и бивао усмерен искључиво ка материјалној сфери Земље и Космоса – тако да истрошени и превазиђени западни човек нема више никаквих стваралачких енергија, никаквих стваралачких могућности, за наступајуће доба Нове Стваралачке Свесности и Свести која се шири васколиком Васељеном, запљускујући сва звездана јата, сва сазвежђа, све планете.

Свако онај ко се данас залаже и бори за било какве, стварне или умишљене, вредности западне цивилизације, гле, јесте или свесни или несвесни противник рођења Новог Света, Новог Космоса!

Жалити за Западом, овде и сада, то је као жалити за мрцем који је само патњу и боли наносио својим ближњима, а свима другима зло, грозоте и ужас.

Или, још једно сликовитије поређење: као када би једна породица, у своме дому, више пажње и љубави поклањала мртвацу на одру, него ли тек рођеном детешцу у колевци!

Што се Белих Срба тиче, бар они немају ни један једини разлог да тугују и жале за Западом, јер им, кроз многа минула столећа, само мржња и зло, грозота и ужас, стижаху од западне стране.