У сваком човеку

проналазим и откривам лепоту душе,

лепоту и дивоту душе и срца.

Јер човек је оно што је његова душа,

што је његово срце.

Сав човек је, гле, у души и срцу!

На лицу и у очима

 видим и препознајем душу;

у сновима откривам

и препознајем срце.

Лепота душе и срца

пројављује се на лицу;

у дубинама очију,

у дубинама зеница

види се и пројављује

праискона светлост

првобитне божанске душе.

Сав човек је, гле, у души и срцу!

Лирски записи

Ако дође до рата, а доћи ће, зато што је Србија вазда на нишану ватиканаца, јудео-кршћана, лихвара, гмазова и остале атлантистичке погани, онда у прве борбене редове гурнути све оне, са све породицама, ужим и ширим, који су годинама растакали, растурали и уништавали – те посве уништили – родољубиву и слободољубиву србску војску.

Ако дође до рата, а доћи ће, јер нема мира у свету све док се лихварски, ватикански и атлантистички гмазови, рептили, гуштери, предатори и паразити не сатру и затру, онда у прве борбене редове гурнути све невладинце, сву послушничку рептилску и атлантистичку фукару, са све породицама, ужим и ширим, јер су они, управо они, и довели Србство и Србију у овако јадно и бедно стање.

Ако дође до рата, а доћи ће, јер ће ово бити последњи рат пред наступајуће Ново доба, пред силазак (на Земљу) Великог Духа Стварања, пред почетак владавине Белих Срба Хиперборејаца, тада расни, самосвесни, освешћени и самобитни Срби и Србкиње, морају бити будни – буднији него игда раније! – те да не дозволе да их заведу ( и жедне преко потока преведу) лажни, вештачки, натурализовани, лихварски, гмазовски и ини атлантистички Срби, већ све суште, суштинске и суштаствене ствари да преузму у своје руке, па да будно мотре свуда око себе, до коначног и потпуног ослобођења свеколиког Белог Хиперборејског Србства.

Ако дође до рата, а доћи ће, тада у том великом светом рату, Бели Хиперборејски Срби морају заувек да победе, зато што је победа, за Бело Хиперборејско Србство, једини Пролаз и једини Пут до Првобитне Светлости!

Лирски записи

Хајде да освестимо нешто суштаствено, нешто што нам је све време било пред очима, а ми то, или нисмо могли, или, пак, нисмо желели да видимо и разјаснимо.

Између јудео-кршћанства и ислама, на једној, и комунизма, мундијализма и глобализма, на другој страни, може слободно да се стави знак једнакости.

У суштини, то је једна те иста религија, једна те иста идеологија, само у различитим варијантама.

Основа и суштина ове јединствене религије и идеологије, у различитим варијантама, јесте уништење, сатирање и затирање хиперборејске, аријевске расе.

Да би се уништила звездана, хиперборејска, аријевска раса, онда је најпре требало уништити Првобитне Хиперборејце – а то су Срби и Руси – који су, у самој бити, главни носиоци хиперборејског гена, кода, днк те божанског светлосног записа.

На самом почетку, јудео-кршћанство, ислам, комунизам, мундијализам и глобализам објављују рат против Хиперборејаца и Аријеваца, рат против Срба и Руса, само у различитим варијантима и у различитим добима и вековима.

Оно што су Србима и Русима чинили јудео-кршћани и муслимани, то су, много векова доцније, само наставили комунисти, бољшевици, мундијалисти и глобалисти.

У бити јудео-кршћанства, ислама, комунизма, мундијализма и глобализма јесте уништење Расе, уништење Рода, уништење Нације.

Има доста неосвешћених Срба и Руса који желе да се боре за Расу, за Род и Нацију, али под окриљем јудео-кршћанства, под окриљем јудео-хришћанског православља које је у самој суштини јудео-кршћанско правоверје.

Како се Србин и Рус могу борити за Расу, за Род и Нацију у име оне религије која самим својим постојањем поништава и Расу, и Род, и Нацију?!

Србин и Рус могу да се боре за Расу, Род и Нацију само онда кад одбаце ову религију-идеологију, и кад се врате Светом Предању Хиперборејаца, Белих Срба Аријеваца.

Кад се врате Вери и Знању Белих Богова!

Сваки расни и освешћени Србин зна, да су јудео-кршћани и муслимани све време, кроз сва столећа, заједнички ратовали против Срба, као и против Руса.

Сваки расни и освешћени Србин зна, да су турску нацију створили Ватикан и Лондон, и да је турским двором управљала невидљива рука из Ватикана и Лондона.

Сваки расни и освешћени Србин зна, да су комунизам, бољшевизам, мундијализам и глобализам створени у Ватикану и Лондону, да су бољшевици школовани и припремани у Ватикану и Лондону, и да су послати у Русију у тренутку када је Русија била најрањивија и најслабија.

Сваки расни и освешћени Србин зна, да су југо-комунисти ватикански и лондонски преторијанци који су добили задатак од Ватикана и Лондона да сатру и затру Србство и Србију.

Сваки расни и освешћени Србин зна, да су Србију 7507/1999. године, нимилосрдно разарали и уништавали, а Србство сатирали и затирали, јудео-кршћани, муслимани, комунисти, мундијалисти и глобалисти.

Кад већ говоримо о Православљу, онда морамо још нешто да разјаснимо.

Православље, као Вера Првобитних Хиперборејаца и Европљана, као Вера Аријеваца, нема никакве везе са јудео-кршћанским правоверјем!

Православље – то су Перунове Веде, то је Ајур-Веда, то су сва ведска, хиперборејска, аријевска Знања и Предања, док је јудео-кршћанско правоверје религија-идеологија која је у самој бити својој против Православља, против Расе, против Рода, против Нације.

Православци су сви Првобитни Хиперборејци, сви Првобитни Европљани, те они ни у ком случају не могу бити јудео-кршћани, муслимани, комунисти, мундијалисти или глобалисти.

Али, Будућност, Звездана Будућност, припада Новим Хиперборејцима, Новим Белим Србима, и, надасве, Новом (Хиперборејском) Православљу.

Или ће се то догодити, или Човечанства више неће бити!

Сви се ми

однекуд знамо,

са неких давнашњих

звезданих путовања,

 када смо сневали

један исти сан,

када смо били

 једна иста душа,

када смо живели

једну исту љубав.

Заиста,

сви се ми

већ однекуд знамо,

али не знамо

да се знамо!

Сви смо ми

 знанци једни другима,

из неких живота

давно догођених,

из неких светова

 давно уснулих –

у неким звезданим јатима

давно згаснулим –

којих се никада,

гле!

 ни у сновима најчуднијим

 присетити нећемо.

Лирски записи

Владану Пантелићу, великом србском посвећенику, који је открио и упознао Тајне Вилењака.

Дошао је тренутак да вам Песник Вилењак открије Тајне Вилењака.

Вилењаци су Вилани (мушке Виле) који се отеловљују (инкарнирају) у човечанској раси као људска бића.

Они су полу-вилани и полу-људи, те истовремено обитавају у оба света: у свету вилинском и у свету људском, земаљском.

Вилењаци су велики ствараоци и велики посвећеници – песници, сликари, музичари и ини душевни и духовни градитељи – чије физичко (људско) тело тешко носи, тешко издржава вилинске (божанске) стваралачке енергије, те зато Они, у овоме свету, још од најранијег детињства, често побољевају, бивајући целога свог животног века болешљиви, слабашни, крхки, мршави, витки (бивају средње висине или, пак, изузетно високи!), коштуњави, танког паса, испијеног, испосничког (аскетског) лица.

Ретки су Вилењаци који доживе дубоку старост (Тесла је један од тих ретких Вилењака!), док најчешће умиру веома млади, као: Моцарт, Пушкин, Љермонтов, Јесењин, Рембо, Лорка, Новалис, Његош, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Бранко Миљковић и многи други.

Иако Вилењаци за собом остављају изузетно снажна и моћна (вечна!) уметничка и стваралачка дела, иако је њихова уметност пуна радости, љубави и живота, њихов је живот у овоме свету веома мучан и болан.

Зашто је њихов живот у овоме свету веома мучан и болан?

Зато што су Они Самим Собом у великом (у највећем!) раскораку између душевних и духовних моћи, на једној, и телесних, физичких (не)моћи, на другој страни.

Ове Тајне Вилењака не знају многи гуруи, учитељи, исцелитељи, шамани и посвећеници – како источни тако и западни – те често, из незнања, Вилењаке упоређују са другим људима, мерећи их и вреднујући кроз обичне људе, кроз људе који су само чиста човечанска, људска раса.

Владан Пантелић је можда један једини посвећеник, исцелитељ и шаман (како на Истоку тако и на Западу) који је открио Тајне Вилењака, и који зна, да се Вилењаци не могу лечити и исцељивати онако како се лече и исцељују други људи, који су чиста људска раса.

Обични људи се лакше лече и исцељују, из простог разлога, што је у њих мала разлика између духовних и физичких моћи, и та се мала разлика лако да премостити, док је у Вилењака скоро немогуће премостити ту велику (огромну) разлику између унутарњег и спољног света.

Владан се песнички изражава, па каже: лако је подићи мост изнад реке, и тако повезати две обале, а коко подћи мост понад мора, те повезати две обале морске?!

Говорећи о другима, ја све време казујем о себи.

Од најранијег детињства бивао сам болешљив, слабаш и крхк, али истовремено (што је, заиста, зеновски парадокс!) и веома чио, лаког и брзог крока и скока попут дивојарца (нико у младости није могао упоредо да пешачи са мном; а у основној сам школи био најбољи тркач, скакач удаљ и скакач увис), нисам корачао, већ, просто, поскакивао, полетао и лебедео при ходу, као да не додирујем земљу, као да ходам по ваздуху.

Од детета ми је сметала светлост јутарњег Сунца; од детета су ми како летњи тако и зимски преподневи бивали веома тешки и мучни; од детета нисам био ни за шта, ни за какве послове, у преподневним часима; на свим јутарњим и преподнвним испитима (од основне школе па до факултета) добијао сам најслабије оцене, а на свим поподневним и вечерњим испитима, гле – на чуђење свих професора – највеће оцене!

Иако сам се од детета посветио стваралаштву, поезији, песништву и уметности; иако сам ушао у многе тајне исцелитељства и дуговекости – како Истока тако и Запада – ја сам свих ових минулих година муке мучио да одржим у равнотежи своје физичко тело.

Мени је сада, у шездесет и седмој години (а ово вам све казујем из срца и душе), још већа мука него икада раније.

Кад устајем из постеље, имам осећај као да устајем из гроба; као да сам умро па с муком васкрсавам.

Цело пре подне ја сам у стању тиховања, у молитвеном тиховању, у медитацији.

Тада призивам Богове, Виле и Вилинане, призивам Оца и Мајку, призивам Створитеља и Великог Духа Стварања, призивам све претке и све потомке, призивам Мајку Природу и Мајку Васељену, да ме држе и подрже у овоме свету.

Када, после дужег времена, осетим да су ми сви Они притекли у помоћ – тек тада могу да пишем поезију и лирске записе, могу да читам и размишљам, могу да радим у врту и башти, могу да се дружим с ближњима, могу да разговарам с људима.

Још ћу и ово рећи.

Ја сам од детета осећао и знао, да сам Вилењак.

И, на концу, могу и ово рећи: мене је све време чувала, бранила и штитила Унутарња Лепота и Унутарња Дивота.

И, када кажем, да нас само Лепота и Дивота спасити може, онда знајте, да ја то из душе и срца казујем, да ја то и видим и осећам и знам!

(Владан Пантелић, велики србски посвећеник и шаман)

Осећам да мој живот зависи од звезда,

 од дрвећа,

од трава и цвећа,

од лепоте и дивоте

која није од овога света.

Осећам да бих умро без љубави

према свему лепом и дивотном;

заиста, умро бих без снова и визија;

 умро бих без поезије срца и душе;

умро бих без оних који ме љубе

и без оних које ја љубим!

Осећам да мој живот

зависи од вилинске песме

коју чујем ноћу –

кад нико не чује –

у врховима борова витих,

на ветру,

 под звезданим небом.

Лирски записи

 

И ово је истинито: где год данас има Срба, ту су Срби одувек били!

Срби су свуда и одувек били; и није било времена и места у којему није било Срба, нити ће, пак, бити времена и места у којему неће бити Срба.

Онај ко Свет и Васељену сазерцава кроз призму Акаше, тај може јасно да види галактички пут Белих Срба, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.

И овде су, у Банату, Срби одувек били.

Цео Банат је, преко Темишвара и Арада те све тамо до иза Карпата (негда Црвене горе), вековима био србски!

Преци моје супруге, Анђелке (Бирђани), дошли су, пре три столећа са Карпатског горја, настанивши се у Великом Гају, месту које се, у древним списима и летописима, још у другоме веку Нове ере, спомиње као чисто србско гранично насеље.

Да су јој преци србски горштаци са Карпата, види се и по презимену – Бирђани, Брђани!

Они су, зацело, Брђани, али је доцније, под туђинском владавином, убачен самогласник И између сугласника Б и Р, како би наши душмани (душмани свеколике звездане, хиперборејске расе!), могли да изговоре њихово племенско име.

Тако су од Брђана постали Бирђани!

Таквих примера кривотворења има тушта и тма, свуда око нас, мед свим Србима.

(Анђелка и ја, под орахом у врту за тиховање.)

Моја деца, само у последњих двеста година, имају претке у великом распону, расејане између Дурмитора и Карпата; од Требиња, Никшића, Колшанина и Ужица те све до Тешишвара, Арада и Букурешта!

Ватиканци, језуити, јудео-кршћани, лихвари, гмазови и сви ини сатанисти, гле, ништа друго и не умеју да чине, до ли да кривотворе, лажу, поткрадају, пљачкају и отимају све одреда, од материјалног па до културног и духовног блага.

Али, и томе дође крај.

Више нико словестан, пробуђен и освешћен не верује ватиканским, лихварским и атлантистичким лажима.

Нема ни једног јединог Србина и ни једне једине Србкиње што ће, данас, поверовати у сатанистичке, ватиканске, јудео-кршћанске, лихварске, гмазовске и атлантистичке лажи!

Истина је: где год данас има Срба, ту је Срба одувек бивало.

Срба је бивало чак и тамо где их данас више нема, али ће их, ускоро, бити свуда!

(Иван Савков и ја, под звоником цркве у Пландишту.)

Лирски записи

 

Овде су сви са свима присни, блиски, орођени и срођени; као да су један Род, као да су једно Племе.

Мене сви поздрављају, а и ја све поздрављам.

Поздрављају ме деца и одрасли, млади и стари.

Деца ми довикују: здраво!

Ја им довикујем: здраво!

Деца ме сматрају за свог вршњака, стари ме сматрају за свог вршњака-исписника.

Ја сам за све њих подједнако и млад и стар, колико и најмлађи и најстарији у овоме селу.

Кад кренем низ цесту, низ улицу, низ сокак; кад пођем у свети вилин-гај; кад шетам пољима наспрам Вршачког горја, сви већ унапред знаду куда сам и зашто пошао.

Никоме овде на селу није чудно што сам ја такав какав јесам, што сам Песник Вилењак, што шетам пољима и вилин-гајевима, што медитирам и тихујем под липом и орахом.

Данас су људи на селу освешћенији од људи у градовима.

Боље схватају и разумеју неке суштинске и суштаствене ствари.

Бистрији су, јаснији, одређенији, приснији.

Више људски делују!

Овде нико никоме не смета, овде нико никога не мува и не гура, овде нико никога попреко не гледа.

Сви желе са мном да разговарају, да се друже, а и ја са свима желим да разговарам, да се дружим.

Анђелку и мене позивају на кафу и пиће, а нашу унуку Ленку на слаткиш.

Сва деца, мала и велика, већ су упознала Ленку, као да је Ленка овде рођена, као да је одрастала с њима.

С пута јој из свега гласа довикују: здраво, Ленка!

Сви желе да се играју с Ленком, да возе бицикл с њом, да је љуљају на љуљашци испод нашег ораха.

Никада Ленка не би била тако позната у Београду!

У Београду су сви свима странци – млади и стари, деца и одрасли.

Нико у Београду никога не познаје; сви се праве Енглези!

Суседи нам дају јаја, дају грашак, дају млеко, дају млади лук, а нико неће ни да чује да им платимо.

Кад им понудимо новац, они се љуте.

Нека, кажу нам, ви сте Наши, срамота је да вама продајемо; има за нас, па има и за вас!

Тек сам овде на селу видео, осетио, схватио и освестио: да је жива србска душа, да је жив србски дух, да је живо србско биће.

У једно сам уверен: онај ко из Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца сазерцава Србију, имаће сасма  искривљену и лажну слику Србства и Србије!

Живот је вечан,

Живот нема опречности,

и ничега нема што би било

 супротност Животу.

Наспрам Живота

увек стоји Живот;

наспрам Старог Живота

 стоји Нови Живот,

и све тако укруг,

и све тако убескрај.

Страх од смрти

јесте последица

нашега одвајања од богова,

 од божанских бића из виших светова,

 од Духа Стварања

 и Велике Мајке.

Ми обитавамо у Роди,

у Васељени,

у Великој Материци Роде-Васељене,

а да тога и нисмо свесни!

Звезде се рађају

 из Велике Материце Роде-Васељене,

и ми се рађамо

из Велике Материце Роде-Васељене.

Живот је вечан,

Живот нема опречности,

 и ничега нема што би било

супротност Животу.

Снимак Ивана Савкова:

Анђелка и ја

пред црквом светог Рафаила Банатског

у Пландишту (надомак Великог Гаја),

месеца липња 7523. године.