Лирски записи

 

Што нас више нападају, наша победа бива све извеснија.

Ма шта они чинили, никада нас победити неће.

Што нас више мрзе, све дубље тону у мрак и каљугу.

Што нас више мрзе, све јаднији и беднији бивају.

Што нас више мрзе, ми све јачи и моћнији бивамо.

Њихово време је већ прошло, а наше тек долази.

Ми смо одувек били, и заувек ћемо бити.

Они су сенке и утваре, а ми смо звездана раса.

Све будућности нама припадају.

Они немају ни прошлости, ни садашњости, а ни будућности, зацело, никада имати неће.

Сем мржње према нама, они ничега немају.

Сви наши душмани јесу стока једна грдна.

 

Лирски записи

 

Већ се васпоставља србско галактичко духовно језгро на Земљи.

Ово је време повезивања и умрежавања у теслијанску космичку мрежу свих ведских и хиперборејских Срба.

Сваки расни Србин, ма где год се налазио, биће галактички и пријемник и предајник.

Сабираће космичка божанска дејства, космичке животне и духовне енергије, и прослеђивати иним Србима, као и свеколиком Србству.

Зато ја и одлазим на саму границу према Тамишграду (Темишвару), да преузимам енергије Карпата (Црвене горе) и Вршачког горја.

Свуда су, по Србији и србским земљама, распоређени расни Срби, велики посвећеници.

Има их на Радану, на Руднику, на Златибору, на Златару, на Тари, на Јавору, на Старој планини, на Сувој планити, на Ртњу, на Дурмитору, на северу Бачке, у Срему и Банату.

Сви смо ми једно духовно језгро, једно сушто суштаство светлосних душа, илити србски егрегор, како то називају велики посвећеници из тајних кружока.

 

Лирски записи

 

Атлантистима не верујте и кад вам кажу да је млеко бело.

Тај пасји накот живи у лажи и умире у лажи.

Атлантистичког пасјег накота има свуда по свету.

Они се не рађају, већ коте.

То је накот у изворном значењу речи.

Њихова свест је сужена, и они могу да разумеју само оно што могу да опипају.

Сваки расни и самобитни Србин, ако употреби свој божански светлосни запис, може на стотине атлантиста жедне да преведе преко воде.

Они су припрости и приглупи.

Јесу погани и зли, али су припрости и приглупи, као и њихови гмазовски родитељи.

Србска надмоћ растура атлантизам.

Како инфериорни и инфантилни атлантисти могу да се боре против надмоћних хиперборејских Срба!

Србска надмоћ све растура и побеђује.

Срби су потомци белих богова.

Срби су звездана раса.

У мени и око мене,

све је у кретању,

а ја мирујем.

У језгру највећег космичког вртлога,

 влада најдубљи мир

 и најдубља тишина.

Суштина кретања

 јесте у мировању;

суштина мировања

 јесте у кретању.

Прво прелази у друго;

друго се враћа на прво.

Сваки почетак

тежи ка свршетку;

сваки се свршетак

окреће ка почетку.

Лирски записи

 

Са појавом јудео-кршћанства, јавни и тајни рат против хиперборејских и ведских Срба води се без престанка, на свим пољима и ступњевима живљења и бивствовања.

Ми се заваравамо, ако верујемо да је икада престајао рат против Србства.

Само су се смењивали јавни и тајни рат, да би нас наши заклети душмани што боље замађијали.

У суштини, рат против Белих Срба траје већ столећима, без престанка.

Све наше победе у јавном рату, душмани су тајним ратом успевали да преокрену у наше поразе.

За тајни рат против Србства, Ватикан је још у доба Немањића створио клониране, лажне Србе, које потајно, лукаво и потуљено, свих минулих векова, убациваше у Биће Србства.

За клонирање се одавно зна.

Није то никакво откриће двадесетог века.

Још су древни народи радили на томе.

Клонирани су Срби, под надзором Ватикана, изнутра растакали и разарали Србство.

Они су најподмуклији, најопаснији и најпогубнији наши непријатељи.

Како ћемо препознати клониране, лажне Србе?

Препознаћемо их по томе, што они немају србску душу ни србски светлосни запис.

По свему другом, они личе на расне хиперборејске Србе, сем што немају србску душу, немају србски днк, и немају србски светлосни запис.

Док су расни хиперборејски Срби гинули у свим ратовима, бранећи Род и Родину, дотле су се клонирани Срби скривали од свих бојева, битака и ратова и, истовремено, множили.

До Првог (Великог) светског рата, расни Срби бејаху већина у Србији (негде око шездесет и пет посто!), али после тог рата, расни су Срби постали мањина (пали су испод четрдесет постотака), а клонирани Срби, наравно –  већина!

Са сваким следећим ратом, смањиваше се постотак расних Срба, а повећаваше проценат клонираних Срба.

Данас је мање од десет посто расних Срба свуда, и у свим србским земљама.

Све остало су клонирани, вештачки, ватикански Срби.

Зато је Србија данас пуна издајника, пуна изрода и погани.

Све су то ватикански клонирани Срби, који ће посве разорити и уништити Србију.

Али, иако је мање од десет посто расних Срба, наши душмани и даље страхују, јер знају, и осећају, да и та мањина расних Срба може чудо да учини, те да им помрси све конце.

Према мојим увидима из Акаше, извесно је, да ће се Србство спасити, чак и духовно ојачати, независно од Србије.

Спасиће се Србство, али без Србије.

Уосталом, боље је спасавати Србство, а губити Србију, него чувати Србију, а губити Србство.

Јер, што ће нам, и чему ће нам, Србија без Србства!

Док је Рода, биће и Родине.

Ако не овде, а онда негде другде.

Лирски записи

 

Има тренутака кад ничему и никоме не ваљам.

Кад не ваљам ни себи ни ближњима.

Кад сам тежак као црна земља.

Има тренутака кад ништа не знам, ништа не могу и ништа не умем.

То ми се, од детета, вазда и увек дешава у преподневним часима.

Од изласка Сунца до поднева, гле, ја сам обична врећа меса и костију.

А чим Сунце мине про зенита, ја почнем снова да се рађам.

И што се Сунце више приклања заласку, ја бивам све ведрији, орнији и чилији.

У сумрак, у сутон вечерњи, моја душа већ пева од неке праисконе радости, милине и дивоте.

Ноћи су посве моје.

За мене је ноћ оно што је за многе дан.

Све што сам вредно створио (ако је ишта од тога вредно!), створио сам ноћу, под звезданим небом.

Звезда, сазвежђа и звезданих јата никада се нагледати не могу!

Док зурим у звездано небо, имам дубоки осећај, да сам се вратио у завичај, у празавичај, да сам се са далека пута вратио на родну груду.

У свакоме дану – не само песнички, већ и буквално – и умирем и снова се рађам, по ко зна колико пута!

Ноћу сам чиста душа, и чист дух.

Ноћу нисам у овоме свету, но у тајинственим оностраним световима.

Само ме танушна сребрнаста светлосна нит, преко једне тачке на потиљку, повезује са овим видљивим, вештаственим и материјалним телом.

Без те сребрнасте светлосне нити, ја бих се, вероватно, заувек откачио од овога света.

Одувек сам имао осећање, да сам залутао у овај свет, да сам се неком – да ли својом или туђом – грешком појавио у овоме свету.

У раном детињству, нисам могао да схватим и разумем шта се са мном дешава.

А онда су ми, неки видовити људи, рекли да је то отуда што припадам вилењачком роду.

Јесам човек, али и нисам човек; више сам вилењак него човек.

Дешава се, ето, да понеки вилењак залута у овај свет, а онда се целог свог живота мучи да се навикне и привикне на овај свет.

Навикавање и привикавање на живот у овоме свету не иде лако.

Мучно је и болно.

Сви смо ми различити, и свако је од нас посве другачији.

Некога у овоме свету одржава енергија Сунца, некога енергија Месеца, некога енергија Земље, а мене – мене у овоме свету одржава енергија звезда, сазвежђа и звезданих јата.

Зато ја у својој поезији најчешће и певам о звездама, сазвежђима и звезданим јатима.

То је моја благодарност, моја благодарна песма, бићима и божанствима која ме проводе кроз овај свет, која ме чувају и спасавају у овоме свету.

 

(ПЕСНИЧКА РАЗЈАСНИЦА УЗ ОВЕ ЛИРСКЕ ЗАПИСЕ)

Данас ме походи мој врли пријатељ, велики посвећеник на тајинственим унутарњим и оностраним путима, Драгослав Бајагић из Шведске.

Најавио ми је посету још одавно, и ја сам радосно, све време, ишчекивао сусрет са драгим ми и милим гостом.

И шта се догодило?

Мој врли и драги пријатељ, превидео је или пречуо, моју напомену, да ме посети у залазак Сунца, када бисмо могли, из срца и душе, да диванимо до у глуво доба ноћи.

Појавио се у преподневним часима, у тренутку кад ја не ваљам никоме и ничему.

Онај истински сусрет, и онај истински разговор, наравно, није се догодио.

Срећа је што ја имам пријатеље који ме посве схватају и разумеју, па ми никада ништа не замерају, као ни ја њима.

Пријатељи морају да се разумеју, да се осећају и срцем и душом и духом, да би се то њихово пријатељство уздигло на највише душевне и духовне ступњеве.

Договорили смо се, мој врли пријатељ и ја, да се поново састанемо у мојему врту за тиховање – овде на левој обали Дунава – али, у поподневним и вечерњим часима, како ћемо обојица бити припремљени за размену мисли, замисли, промисли, осећања, енергија, снова и визија.

Пријатељи су само они који се, без сувишних речи, у свакоме трену, искрено и истински, срцем и душом, посве разумеју.

Лирски записи

 

На Јариловдан (6. цветња) пре седам тисућа петсто двадесет и три године, догодила се Велика битка на Пурпурној висоравни СрбИрије, када је звездана раса, чији су потомци Бели Срби, победила крволочну мајмунску и гмазовску расу.

По древном ведском и хиперборејском предању, војску звездане расе предводио је Јарило, божански ратник, потомак галактичких Ура, који је својим огњеним копљем и Перуновим муњама усмртио Змијолику Неман, која је стајала на челу мрачне гмазовске и мајмунске војске.

Од те Велике битке, наши су божански преци, посвећени ратници Светлости, почели изнова да броје године – назвавши потоње време Новим добом – по Свароговом КолоДару, како би се, вазда и навек, у знак благодарности, прослављало име бога Јарила.

У већини савремених извора о Јарилу, најчешће се прећуткује (поготову у јудео-кршћанским летописима) да је Јарило – поред тога што је бог пролећног бујања и плодности – између осталог, и бог рата у свих племена и родова древних, ведских и хиперборејских, Срба.

Ту Велику битку на Пурпурној висоравни, опевао је посвећени песник и риши Бојан Ор Стрибор, у спеву под насловом Бели Ури у Великом Светом рату против Црвеног Змаја; спев који је потом азбуком србицом исписан и изрисан на кедровим таблицама; тако да се, кроз све доцније летописе – посвећених рисаца, ришија и песника –  уместо Бојановог спева, спомиње Кедрова Књига која је, како кажу тајинственици, некамо нетрагом нестала из Звезданог Храма.

А Звездани Храм бејаше књижница и ризница Светих Ура, богатија и већа од Александријеске библиотеке, како нам потоњи летописци, кроз столећа и тисућлећа, сведоче у својим тајним књигама, свитцима и летописима.

Лирски записи

 

Врлом пријатељу, и великом посвећенику унутарњих и оностраних путева, Мирку Таминџићу из Банатског Карловца.

Сељак је већи господин од сваког набеђеног интелектуалца у граду који је у служби лихвара, зеленаша и гмазова.

Сељак је вазда и увек свој на своме.

Он над сабом нема никог надређеног.

Над њим су само Сунце, Небо и Бог.

Он је повезан како са боговима тако и са свим духовним бићима Природе.

Ослушкује Природу, разговара и договара се са Природом.

Природа га учи, Природа му казује када ће што да сеје, сади, жање и убира.

Ко се дружи са Природом од Природе и бива заштићен.

Ви, који сте рођени у граду и ви, који никада нисте боравили на селу у Природи, немојте се плашити ни села ни Природе.

Слободно бежите из градова – јер градови су прошлост ове бесловесне и накарадне цивилизације! – без страха да се на селу и у Природи нећете снаћи.

Не слушајте градске опсенаре који вас застрашују несувислим причама, да се, ето, ви, као дете града, нећете снаћи на селу у Природи.

Све су то бесмислице.

Ја вам ово искрено и чисто казујем из искуства, зато што сам и рођен и растао у Природи – и то у оној праисконој и девичанској Природи – и никада се, свих минулих година, нисам ни одвајао од Природе.

Имам искуство како динарских горштака, сточара и воћара, тако и искуство равничарских сељака, банатских паора – ратара.

И они који никада нису боравили на селу, брзо ће и лако да упознају и савладају све сеоске послове, само ако су повезани са Природом.

Онај ко није повезан са Природом, никада ништа неће научити.

Природа ће вам буквално за три дана све рећи и разјаснити.

Добро, ја сам се овде песнички изразио за три дана, али и нисам прећерао!

Не питајте људе у опсени шта ћете и како радити, већ питајте Природу и поштене, искусне сељаке.

Уосталом, све ће вам се већ само од себе и само собом рећи и разјаснити.

И ја ових дана одлазим у једно банатско село, на самој граници са Румунијом, наспрам Вршачког горја, и тамо ћу остати до јесени, а, можда, и дуже.

Пре одласка, гледаћу некако да набавим мобилни интернет, како бих и тамо, упоредо са сеоским пословима, обављао и ове, за мене веома битне, песничке и стваралачке послове.

Лирски записи

 

Ако желите да спасете душу, онда развијајте самосвест.

Будите самосвесни, самосвојни и самобитни, на свим пољима, на свим ступњевима живота и живљења.

Оснивајте и стварајте своја мала предузећа, своје мале задруге, своје мале духовне и културне заједнице.

Свако нека има свој врт, своју башту, своју њиву, свој извор воде за пиће.

Образујте се, читајте вредне књиге, учите и проучавајте, стичите, из дана у дан, што виша, што већа и вреднија знања и сазнања.

Искучите се из званичних медија, поготову медија којима господаре заклети душмани Србства, чији је једини задатак да заглупљују и слуђину светину.

Стварајте свој свет, стварајте своју слику једног будућег лепшег и духовно богатијег света који се мора догодити, ако га ви стварате!

Ваше божанске мисли имају чудесну моћ.

Својим божанским мислима можете да мењате свет, можете да управљате светом.

Читајте дивне књиге, слушајте дивну музику, гледајте дивне уметничке филмове, али и сами стварајте – пишите поезију, цртајте, сликајте, вајајте, обликујте, обрађујте вртове, баште, повртњаке и њиве.

Садите воћке, садите дрвета, узгајајте цветњаке и ружичњаке, берите лековито биље, сакупљајте шумске плодове.

У времену које долази, све се убрзано урушава.

Овај свет овакакв какакв јесте већ нестаје пред вашим очима.

Рађа се нешто посве ново.

Нешто галактичко, нешто космичко, нешто божанско.

Будите будни, будите присутни, будите ствараоци!