Лирски записи

 

Данас наиђох на слику свог оца, за коју нисам ни знао да постоји.

Стајала је у једној књизи коју годинама нисам узимао у руке.

У младости сам просто гутао књиге; по три обимне књиге прочитао бих за само једну ноћ.

Данас се просто чудом чудим, како сам успевао, и на који начин, да тако брзо читам!

Какво песничко лудило!

(Одавно не читам земаљске, штампане књиге, већ неке друге, звездане и небесне, скривене у Акаши, које су много вредније и битније од земаљских књига.)

Прво осећање које је прошло кроза ме, док сам зурио у очеву слику, јесте то, да ми јако личимо један на другога, скоро као да смо близанци.

До овог тренутка, заиста, нисам ни био свестан да толико личим на оца.

Знао сам да личим, али нисам био свестан да баш толико личим!

Очева слика је из средњег доба, када је, отприлике, био за десет година млађи од мене данас.

Слика ми је послужила као посредник и водич (као медијум) за разговор са оцем.

Никада се са оцем нисам ваљано испричао, до краја.

При сваком нашем сусрету, када сам ја био млад и зелен, остајало би нешто недоречено.

Са мајком сам се, канда, ваљано испричао, али, са оцем нисам, и жалим због тога.

Верујем да се сви ми тако осећамо.

Нико се од нас није ваљано испричао са својим оцем.

У младости смо вазда некамо хитали, а ни сами нисмо знали куда, камо и зашто хитамо!

Један мој врли пријатељ рече да, како године пролазе, све више личимо на своје очеве, на своје претке.

И то је истина.

Што смо старији, све смо ближи прецима својим.

Једном ћемо и ми, својим далеким будућим потомцима, бити древни и свети преци.

Да, бићемо!

Морамо у то да верујемо, и зарад предака и зарад потомака.

А и зарад себе.

Ако не верујемо у то, да ћемо својим потомцима у некој далекој будућности бити неки далеки древни и праискони преци, онда неће ни бити Србства.

О судбини Србства сви ми, овде и сада, одлучујемо.

Морамо бити свесни тога!

Не смемо дозволити да нас потрошачки свет обезличи и поништи као словесна бића.

Наша је света дужност да се боримо против заборава.

Јер, заборав је страшнији од смрти.

Застаните мало, уђите у своје срце, осетите и размислите.

Јесте ли осетили и схватили, док сте у срцу боравили, да је заборав страшнији од смрти?

Јесте!

Зашто вам ово пишем?

Ех, зашто?!

Да се, макар на тренутке, присетимо својих очева и мајки, својих предака.

Да поразговарамо с њима – у мислима, сновима и визијама.

И, на концу, да бисмо схватили, да све више личимо на своје претке, те да, стога, и не смемо да се одричемо својих предака!

Ако се одрекнемо предака, онда смо се одрекли себе, одрекли се потомака, одрекли се Србства, одрекли се живота.

Лирски записи

Дивота је кад те пријатељ обрадује, а још је дивотније кад те незнан пријатељ – пријатељ с којим се никада ниси срео у овоме свету и у овоме животном току –  изненада обрадује.

Мене данас обрадова незнан пријатељ својим песнички надахнутим писмом, писмом писаним пером и мастилом, онако како се негда, из срца и душе, писаху писма.

Писмо писано руком, пером и мастилом, или неким другим црнилом, казује много више од писма писаног на тастатури лаптопа.

То писмо је вишеслојно и вишезначно; оно открива душу и срце, дух и свест својега сачинитеља; оно има  и једну дубинску и висинску поруку из тајинственог оностраног; оно је писмо с ону страну писма, с ону страну видљивог и појавног.

Незнан пријатељ који ме данас обрадова зове се Жељко Стрика.

Пробуђени и освешћени хиперборејски Србин из Републике Србске.

(Нека ми опросте читаоци што, уместо Српске пишем Србске, јер је тако и правилније и исправније, са једног вишег језикословног, божанског и духовног становишта.)

Ако се Жељко и ја никада не сретнемо у овоме свету, а у овоме животном току – свеједно, ми ћемо један другом остати и бити истински – мада незнани – пријатељи.

Заиста, сви смо ми, на овај или онај начин, пријатељи једни другима.

Сви смо ми умрежени и повезани преко Галактичког Језгра, преко Акаше, преко Духа Стварања.

Сви смо ми Једно Велико Биће.

Сви смо ми капљице воде у ПраВодеану Живота и Светлости.

И, надасве, сви смо ми вечити путници на Путу ка Дому своме.

Наше мисли,

морају бити мисли Бога у нама;

наше речи,

 морају бити речи Бога у нама;

наша дела,

морају бити дела Бога у нама.

Ко другачије мисли,

никада неће упознати Себе!

 

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Одлучио сам да пређем на најкраће песничке форме.

Да своје мисли, снове и визије згушњавам у речи, да са што мање речи све више тога кажем.

Оно што бих некада рекао са триста речи, сада ћу то исто да згуснем и збијем у тридесет или десет речи.

Јер, што више речи – све више празнословља.

А времена за празнословље више нико нема.

Зато што се космичко време све више згушњава, и све се убрзава, како у звезданим јатима тако и овде на Земљи.

Лепота

која ће спасити свет,

пребива дубоко

скривена у нама.

Лирски записи

 

Без достојанства народ је нико и ништа.

Најобичнија руља и светина.

Достојанство је повезано са космичком и божанском вертикалом.

Вертикала је кичма.

Без кичме ниједно видљиво тело не може да опстане.

Све повреде човек некако исцели, али повреде кичме остају за сва времена.

Огромна већина србског народа данас животари без без вертикале, без кичме, без достојанства.

Животарити значи: преживљавати илити тихо чилети, нестајати и умирати.

Страх је захватио већину србског народа.

Страх који убија све што је изнад животиње.

Нема ни душе, ни духа, ни свести.

Нема стваралштва, нема Пута навише ка Светлости.

Свуда је око нас само грабеж, пљачка и отимачина.

Ја се често чудом чудим, како су савремени Срби постали страшљивији од зечева!

Свако може да им припрети, свако може да их преплаши и застраши.

Већина Срба и Србкиња данас унапред пристаје на сваку врсту понижења.

Нема никакве побуне, нема никаквог отпора; свуда мук, тишина и шутња дубока као море сиње.

Не зна се ко је ниже пао, да ли Срби или Србкиње.

Србство је захватио разврат и блуд.

Некада су Србкиње словиле за најчеститије жене, а данас су постале последње белосветске дроље и блуднице.

Наши вековни душмани долазе у Београд само због блудничења.

Прочуло се да у Београду обитавају најбестидније и најподатније жене и девојке.

Београдски су сплавови постали стецишта блуда и разврата.

Што је најтужније, ми се тиме још и дичимо!

Србске мајке и србски очеви постали су први подводачи својих кћери.

Они мирно посматрају како њихове кћери блудниче са последњом белосветском фукаром.

Јад и беда разједа Србство, како изнутра тако и извана.

Над јадом и бедом палих Срба и Србкиња, сваки расни и самосвесни хиперборејски Србин, осећа неизрециво праисконо гађење.

О таквим Србима и Србкињама нећемо више да размишљамо.

Нека их нек блудниче и оргијају до Судњега Дана!

То је њихов избор.

Ми ћемо да се усредсредимо на ону дијамантску мањину самосвесних, самосвојних и самобитних Срба и Србкиња.

Они су космичка и божанска вертикала, они су будућност једног надолазећег и рађајућег галактичког Србства.

Једног будућег дијамантског Србства које ће да буди и освешћује свеколико човечанство.

Ја морам да верујем – и верујем! –  у то надолазеће дијамантско Србство које ће да препороди човечанство, свет и све ине светове у Васељени.

Морам да верујем, јер без те вере мени нема живота.

Без те вере, ја бих био последњи јадо и никоговић, нико и ништа, сенка и утвара.

Морам да верујем у будуће дијамантско Србство, како због потомака тако и због предака, како због будућности тако и због прошлости, јер прошлост и будућност творе бескрајни звездани круг око овога тренутка, око вечнога сада.

Све вас осећам, видим и доживљавам као самога себе.

Ја често и замишљам, да ви пишете ове лирске записе, а да их ја читам.

Зато ми нећете замерити што, некад и негда, можда, бивам преоштар на речима.

Пало је наше племе, пао је наш род и, стога, морамо на тренутке бити преоштри, да бисмо се пренули и разбудили, те да бисмо, сви скупа, кренули Путем навише ка Светлости, ка Дому своме.

Кроз многе животе,

и многе далеке земље

и светове путовах,

да бих стигао

до дома својега;

до дома својега,

гле!

 у срцу мојему

скривена.

Лирски записи

Речи имају чудесну моћ.

Могу да нас разболе, а могу и да нас исцеле.

Могу да нас застраше, али и да нас ослободе сваког страха.

Могу у најдоње светове да нас суноврате, а могу и да нас узнесу до самога Престола Створитељева.

Могу да нас усмрте, али и да нас из смрти поново у живот врате.

Заиста, речи могу много више од онога што ми и замислити можемо.

Зато је дужност песникова, да ствара дела која ће да јачају, како лични тако и општи дух; дела која ће да снаже, укрепљују, бодре и соколе, како појединце тако и народе; дела која ће да откривају нове путеве кроз тајинствене унутарње светове; дела која ће наставити свој самосвојан и самобитан живот и после одласка песниковог са овога света.

Речи морају да служе Истини, Правди, Лепоти, Доброти и Љубави.

И, не само да служе, већ речи морају да буду Истина, Правда, Лепота, Доброта и Љубав.

Зато је одговорност песникова велика.

Некада ни сам песник није свестан величине властите одговорности за сваку изговорену и написану реч.

По једном тајинственом, мистичном предању, песнику ће, на Страшноме Суду, да суде властите речи.

Речи су Врховне Божје Судије које, на невидљивој вододелници двају светова, одлучују о судбини песниковој, као и о његовом оностраном космичком путовању, по одласку са ових земаљских пространстава.

Прејаке речи убијају песника.

Ако га не убију у овоме свету, убиће га у будућим световима.

Али, у сваком случају, прејаке речи заиста убијају!

Лирски записи

 

Немојмо се поистовећивати са својим видљивим телом, нити са својим спољашњим удовима или унутрашњим органима; немојмо се поистовећивати ни са својим малим, тескобним и ограниченим животом – јер наше Суштаство није ни у чему од свега тога – већ се поистовећујмо са Великм Свеопштим Животом који је без почетка и свршетка, где је наше Суштаство сједињено са Великим Вечним Суштаством, где је Створитељ у нама и где ми у Створитељу пребивамо.

Тада ћемо осетити, појмити и схватити да смо бесмртни и вечни, да смо повезани, прожети и сједињени са свим бићима из свију светова, да су наше стрепње и бриге неосноване и сувишне, јер постоји Онај, Она или Оно, што над нама без престанка бдије, што брине о нама, и што нас чува од свега, па и од нас самих.

Лирски записи

 

Слобода је основа сваког здравог умног, душевног и духовног развоја.

Не можете духовно да напредујете ако нисте слободни.

Ја говорим о слободи коју вам неће нико поклонити –  ни држава, ни друштво, ни ова, ни она установа – јер се слобода никоме и не поклања.

Немојте да слушате бесловесне приче разних демократа, либерала, мундијалиста и глобалиста.

Ако њих будете слушали, онда никада нећете бити слободни.

Свака демократија је само прикривена и потуљена тиранија.

Слобода се душом, духом и свешћу осваја.

Ово нека вам буде наук за свагда.

Слобода се осваја из унутарњег; слобода је начело унутарњих светова.

Слободан је онај човек који увек може да каже шта мисли и осећа, шта му годи а шта шкоди.

Не можете ви духовно да напредујете ако сте, рецимо, понизни и снисходљиви на радном месту.

Ако свом претпостављеном не смете да кажете шта мислите и осећате, ако пред овим или оним руководиоцем не смете да изнесете свој став, свој поглед на свет, у вези с овим или оним.

Ако оћутите сваку увредљиву реч свог надређеног, претпостављеног, овог или оног шефа и директора, овог или оног чиновника.

Ако пристанете да будете љубвница свог шефа, само зато да бисте сачували своје радно место.

Ако пристајете да спавате са свакојаким гадовима, само стога што они на вашему радном месту, у вашој фирми, одлучују о вашој судбини.

Ако стрепите и страхујете за своје радно место, и због тога трпите свакојака понижења, тако да, у неким тренуцима осаме, осећате гађење над самом собом.

Не стрепите и не страхујте ни шта шта!

Када човек донесе одлуку, те узме своју судбину у своје руке, тада му и сама Васељена притекне у помоћ.

Свака чврста одлука, са јасним визијама, јесте већ више од пола остварења и успеха.

Све остало је само техничка ствар.

Верујте ми, јер вам све ово казујем из искуства.

Ја сам одувек био својеглав.

(Постоји велика разлика између својеглавости и тврдоглавости, а ви, претпостављам, већ знате каква је то разлика!)

Такав ми је распоред звезда и планета.

Од детета нисам дозвољавао да ми ико немеће своје мишљење.

То су и родитељи рано схватили и, поштовали су моје мишљење.

Дивим се својим родитељима који једва да имађаху четири разреда основне школе, но, упркос својој званичној необразованости, бејаху мудрији од многих вајних интелектуалаца и професора.

И отац и мајка су увек и вазда имали свој став, своје мишљење, и никада се нису устручавали да кажу оно што мисле.

Били су природно бистри и мудри.

Били су чврстог, србског, хиперборејског карактера.

Имам стотину и један разлог да се дичим својим родитељима, расним горштацима, који су се васцелог свог живота држали божанске вертикале.

Био сам својеглав, рекох, и нисам дозвољавао ником да ме уцењује.

Ни наставницима у основној школи, нити у доцнијим школама.

На свом радном месту увек сам и вазда био свој на своме.

Нисам дозвољавао да ми неко нешто намеће.

Мењао сам предузећа и фирме онако како човек мења одела.

Свако следеће радно место бивало је боље од претходног.

А онда сам, наједном, решио статус слободног уметника, и био сам и фирма и држава за себе.

Када човек једном освести и победи страх, онда схвати да  све планете, све звезде и сва бића у вишим световима раде за њега.

Зато вам и кажем, да никада не стрепите за радно место.

Чим вам се не свиђа ту где радите, узјашите ветар и, потражите бољи посао и боље радно место.

Само је важно да се ослободите страха, јер све док сте у страху ви сте као завезана врећа.

Нико вас нити види ни чује, па вам стога нико и не може припомоћи.

Васељена брине о нама.

Ви и не можете да наслутите колико Васељена брине о нама, колико ради за нас!

Све нам је наклоњено у Васељени, све нам је на услузи.

Али ми то не можемо да видимо, јер нам је ум поробљен.

Ум је страхом поробљен.

Велики Инквизитор влада преко страха, кроз страх, и страхом.

Кад победите страх, победили сте и Великог Инквизитора.

Има још нешто суштаствено.

 Слободан човек јесте здрав и потпун човек.

Он може повремено да болује од ове или оне болести, али је он у својој бити здрав човек, здрава личност.

Узрок свих болести јесте неслобода.

Човек који гута све увреде и свакојака понижења мора, пре или доцније, да се разболи од најтежих болести.

Жене су у овом времену уцњењније више него икада раније у повесници човечанства.

Уцењене су на сваком месту, на сваком кораку.

Највише су уцењене на радном месту, на послу.

Ту жене, из страха, за себе и своју децу, пристају на свакојака понижења.

Али, кад би знале, само кад би знале, да све од њихове чврсте одлуке и њихових јасних визија зависи, не би ни на шта пристајале.

Биле би своје на својему.

Јер, нема малих и великих пристајања и компромиса.

Ако једном одустанеш од свог начела, од свог става, тада си одустао за сва времена.

Човек мора да верује у слободу, и да снева слободу.

Човек мора да верује да је слобода за њега, да је он рођен да живи, ствара и ради као слободан човек.

Зашто сам писао ове лирске записе?

Писао сам због оних читатељки које ми се јављају, питајући ме, како душевно и духовно да напредују када на свом радном месту доживљавао разна понижења.

Да не бих свакој од њих понаособ одговарао, ја сам се одлучио за ове лирске записе, како бих, у исти мах, и одједном, свима њима одговорио.

Наравно, са свог становишта, из свог животног искуства.

Посвећено Белој Веверици,

чаробници и дивот-видарици

из племена Белих Вукова.

 

Ка Сунцу, гле! окренута,

у Бескрај и Вечност

с ону страну Сунца загледана,

на белим ветрима,

сва у млечно-белој светлости,

 уз пратњу чопора белих вукова,

 језди и плови лепојка:

власи од сребра,

лица од месечине,

и очију од драгуљ-бадема,

бистрих и дубоких

као горско језеро

подно снежних врхова

 у плавој даљини.