Убијају нас речи

које нисмо казали душом и срцем,

речи које не живимо.

Оно што не мислимо,

не осећамо и не живимо,

не смемо ни да казујемо.

Ако наше унутарње суштаство

није усаображено и усаглашено

са речима које говоримо,

тада ће те изговорене речи

бити наше најстроже судије.

Судиће нам,

и убиће нас оне речи,

које смо казали

а нисмо били кадри

да их живимо,

да их кроз живот остваримо.

Боже Првобитне Светлости,

Створитељу и Родитељу Белих Срба,

сатри, и заувек затри,

све оне крволоке,

 све оне злотворе,

све оне човеколике звери

 што кроз векове и светове

прогонише, мучише,

сатираше и затираше Бело Србство;

што Белом Србству,

 увек и вазда изнова,

без престанка,

наносише најгрозније и најужасније муке,

 патње и боли –

страхоте и грозоте које стигоше

 и до најудаљенијих звезданих јата,

 и одакле се враћају

у виду Лопте Живога Огња

којим ћеш,

о, Створитељу нас, Белих Срба,

сажећи,

и у пепео претворити,

све мучитеље

и злотворе наше.

Лирски записи

 

Запад је непоправљив.

Ко год мисли да ће се они пренути, тргнути и призвати у памет, грдно се вара.

Они су пристали уза свако зло.

Они више не презају ни од чега; они су своју судбину предали у руке најгрознијим бесовима најмрачнијих доњих светова.

Западна демонска цивилизација није више ни за какву поправку, већ за потпуно уништење.

Да би се спасило човечанство и Планета, Запад се мора разорити и уништити за сва времена.

Та цивилизација је демонска од самог свог настанка.

Исток мора да буде жесток у рату против Запада.

Ако се не уништи западна демонска цивилизација, онда ће нестати човечанство и свеколики живот на Земљи.

Рат против Запада јесте рат против најужаснијег зла које је икада постојало у Васељени.

Највеће зло Првобитне Васељене инкарнирало се на Западу.

Свака обазривост, болећивост и самилост према западном злу, биће погубна по човечанство и Планету.

Моји сусрети с људима

 нису од овога света.

У човеку никада нисам тражио човека,

 већ божанство у њему.

Ако у човеку

 нисам открио и препознао бога,

а у човечици богињу,

тада се и није

догодио сусрет.

Јер сваки човек,

сам по себи,

и није нешто битан.

Он може бити

значајан или важан,

успешан или неуспешан,

али није битан.

Битно је једино оно

што је скривено и тајинствено,

оно што је само божанство у човеку,

 оно што је иза и с ону страну

видљивог и суштог човека,

оно што је тамо негде –

иза свих даљина,

иза свих висина,

 иза свих дубина;

где почетак и свршетак вечности

бивају само један тренутак –

 управо овај тренутак!

Лирски записи

 

Снажни смо и моћни онолико колико верујемо у себе.

О чему размишљамо, маштамо и сневамо, то и јесте наша стварност.

Наша стварност – то је остварење наших мисли, снова и визија.

Ако о себи мислимо и говоримо да смо мали, онда ћемо и бити мали; ако ли, пак, о себи мислимо и говоримо да смо велики, снажни и моћни – такви, заиста, и бивамо.

Ако смо одлучили да живимо, онда морамо и да се боримо.

Нема живота без борбе.

Ко мисли да живи без борбе, тај никада и не живи.

Сваки расни и самосвесни Србин зна, да је живот вечита борба.

Ниједан Србин, ако уистини јесте Србин, не може да живи без борбе.

Какав би то Србин био, ако се не би вечно борио!

Они који нам причају о миру у свету, лукаво и потуљено раде на нестанку нашем.

Мира у свету – нити је било нити ће бити!

Не постоји мир у свету – постоји само вечита борба и рат без почетка и свршетка.

Срби, или ћете да вечно живите, или да заувек нестанете!

На вама је да одлучите.

Лирски записи

 

За Србе је најважније да надрасту и превазиђу страх.

Страх је опасан, потуљен и подмукао непријатељ.

Он се дубоко увуче у наше биће, у наш ум, у наше срце и у нашу душу, те нас поробљава и разједа изнутра.

Већ сам рекао – а верујем у то што сам рекао! – да атлантистичке парије не смеју више да насрну на нас као у пролеће 1999. године.

Не смеју, зато што би нестали за двадесет и четири часа.

Они могу само да прете празном пушком.

То је нижа гмазовска и предаторска раса без будућности.

Нас, Срба, има довољно да будемо свет за себе и свет по себи.

Немојмо гледати само на Србију, немојмо гледати само колико нас, Срба, има у Србији!

Јер, Срби не обитавају само у Србији, већ и у Русији, Белорусији и Новорусији.

Све су то једни те исти Срби.

Сви ми јесмо један истородан и истоверан Род.

Немојмо живети у страху и умирати у страху.

Живот у страху нема никаквог смисла.

Родина сваког расног Србина није само Србија, већ и Русија, Белорусија и Новорусија.

Морамо тако да размишљамо и тако да осећамо.

Не смемо више да имамо скучене и тескобне видике, те да свој поглед на нашу родну груду везујемо само за Србију.

Нама је Русија исто што и Србија.

Наравно, да ја овде имам на уму расне и самосвесне Србе.

Оне Србе који знаду ко су и чији су.

На Србе Хиперборејце и Аријевце.

За оне друге Србе, који су вештачки и лажни Срби, не постоји никаква родна груда.

Они немају родину, немају родну груду, немају завичај, немају отачество; они немају ништа, и они су никоји и ничији.

Њима више не смемо да се бавимо.

Они су за нас давно испричана прича.

 

Постоји живот

с ону страну живота и смрти;

постоји живот

пре и после живота;

постоји живот

 изван свих живота;

постоји живот

 и тамо где није било

и где бити неће

никаквог живота;

јер живот бива

без почетка и свршетка:

 свеприсутан и вековечан,

у вечном тренутку –

у овом тренутку,

у сваком тренутку!

Радујем се свим бићем,

свим срцем и свом душом;

 радујем се и дивим се –

Светлости, Љубави и Самилости

што исијава из Срца Неба

и запљускује сва бића,

све знане и незнане,

све видљиве

и невидљиве светове.

Радујем се првом пролећном цвету

што провирује испод копнећег

и одлазећег снега

по горским висовима,

косама и присојима;

и радујем се првом пољупцу –

чедном и чистом

попут росе

на пропланку у праскозорје ранога лета –

двоје младих и невиних љубавника

којима свет још не стиже

да испрља, озледи и уцвели

дивотну, прозрачну

 и лепршаву душу.

Радујем се детињем осмеху

што лагано тоне у дубок звездани сан,

детету заспалом на белој,

нежној и топлој дојци матере своје;

и радујем се тихој,

 једва чујној,

 успаванци мајке над детињим сном,

у благо летње предвечерје,

док румени вечерњи зрак сунчев

 позлаћује и озарује прелепо,

блажено и божанствено лице

смерне и кротке

србске мајке,

која сву лепоту,

 доброту, самилост и чедност своју

поклања уснулом чеду

 на крилу своме.

(Татјана Кришков: ОДА РАДОСТИ)