Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Драган Симовић: Сви наши прошли и будући тренуци


120620151058

Сви наши прошли

и будући тренуци

 стају у овај тренутак

 вечне љубави наше

у којој живимо

и умиремо,

и вазда се

изнова рађамо.

Сви наши прошли

и будући тренуци

 јесу само сан

 који вечно сневамо

у сваком тренутку –

у овом тренутку!

Сви наши прошли

 и будући тренуци –

нити су били

 нити ће бити

изван овога тренутка.

Драган Симовић: Живи Бог у нама


IMG_20151202_133458

Свет је у расулу.

У стању распадања.

Онај ко жели духовно да напредује, не сме уопште да се угледа на свет, на окружење.

Мора да иде напред и навише.

Својим унутарњим путем.

Ако ли се, и на тренутак, поведе за светом, изгубиће се убрзо у мочвари, у жабокречини, у каљузи.

У свету више нема ни мудрости, ни лепоте, ни љубави.

Ничега одвећ нема у свету.

Свет не постоји.

Дух света је мртав, одавно.

Постоји само онај свет који је свако од нас сам стварао.

Унутарњи свет Духа Љубави и Духа Стварања.

У том свету обитава Живи Бог.

(На Бадњи дан, 7524. године)

Драган Симовић: Човек је, још у Праискони, добио највеће и најлепше дарове од Великог Духа Стварања


(ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ ВЛАДАНА ПАНТЕЛИЋА)

 ART_0956

Човек је биће које истовремено обитава на свих дванаест ступњева Божјега Стварања, од самога почетка без почетка све до свршетка без свршетка.

Човек је, заиста, у потпуноси усаображен са Великим Духом Стварања.

И стога је одговоран за своје мисли, за своја осећања, за своје осећаје, за своје речи, за своја дела.

Човек има пет начина, пет могућности, пет видова, пет тајинствених чула, и пет начела стварања која су повезана илити васаображена са дванаест ступњева Великог Божјег Стварања.

Од човека, уистини, нема савршенијег бића у Пра Васељени!

Њега је Творац, Велики Дух Стварања, даривао најдивотнијим даровима, да би он, човек, био учесником, сутворцем са Творцем, стварања нових светова и будућих звезданих јата!

Ми се преко мисли и осећања повезујемо са Пра Животом, а то је Исијавајуће Језгро Духовне Пра Васељене.

У мислима и осећањима нашим рађа се божанско дејство виђења које се потом излива у речи.

Речи су облик илити форма наших мисли и осећања.

Стога речи морају бити чисте, јасне, снажне; речи морају да буду усаображене са мислима и осећањима, а кад су усаображене са мислима и осећањима, онда брзином стотину пута већом од брзине светлости допиру до Исијавајућег Језгра Духовне Пра Васељене, одбијајући се од Језгра, као од Божјег Огледала, и враћајући се нама као поптпуно остварење наших Намера и Наума.

Тако се ми, вазда изнова, рађамо у свету који сами стварамо, из трена у трен.

Тако ми сами стварамо властиту Усудбу и Судбину.

Најмоћније дејство у Пра Васељени јесте пречиста мисао рођена, не у глави, већ у срцу; дејствена мисао љубави!

Од наших мисли, осећања и речи зависи судбина, не само Мајке Земље, већ и најудаљенијих звезданих јата!

Ја свуда говорим људима, с којима се срећем, да се не поводе за пророчанствима и пророцима, за овим или оним предвиђањима и предсказивањима, о Смаку Света, о Страшноме Суду, будући да су све то тек намере и науми, па и прикривене жеље, самих пророка илити прорицатеља.

Од наших садањих мисли и осећања, од наших намера и наума, зависи судбина, не само овога света, него и свих иних светова о којима ни појма немамо!

Човек усаображен са Пра Животом, са Исијавајућим Језгром Пра Васељене, живи, у сваком тренутку, вечан живот!

Он је, уистини, бесмртан и вечан!

Смртан је само онај који својим црним мислима и осећањима, црним речима и делима, ствара вечиту смрт за себе!

На једној страни имамо Човека (пишемо га великим словом!), који својим мислима и делима живи, и вазда изнова ствара, вечан живот, а на другој страни, гле, имамо човека који својим мислима и делима, из трена у трен, умире и самире, стварајући вечиту смрт за себе!

Зато и стоји у древним светим списима Ведских Белих Срба Стриборјана, да је разлика између Човека и човека, већа него између Неба и Земље!

Рецимо и то, да је сваки човек добио и тај дар од Створитеља, да самоме себи буде божански исцелитељ, да самога себе лечи и исцељује од свих болести, и од свих трију врста болести: постоје болести од Бога, од Природе и од бесова које стварају и материјализују наше лоше мисли!

Надаље, ако човек живи усаображено са Великим Духом Стварања, и ако уме да користи животно дејство Сунца, он после многих година усаображеног живота, престаје да узима било какву храну, и почиње да се храни изравно сунчевом светлошћу, као биљка, као дрво.

Али, то су знања само за посвећене!

Мој пријатељ, Владан Пантелић (Тијање у Драгачеву, 1944. године), већ тридесет и седам година проучава и живи древна знања великих посвећеника Тибета, Хималаја, Сибира, Стриборије; знања древних Ведских Коловена Стриборјана, Белих Срба са Севера, а упоредо с тим, студирао је, посвећенички изучавао, и заокружио, хомеопатију, стекавши тако, у Немачкој, и звање доктора хомеопатске медицине.

Владан Пантелић, заиста, несебично, сва ова знања, стечена и пробуђена, предаје ближњима, држећи предавања и школе по свим србским земљама, желећи да буде што више пробуђених и освешћених Срба.

Зато што верује у будућност, и у посланство, Белих Срба.

Свим бићем својим љуби Род и Родину!

Љуби језик србски, и писмо србско!

Једно његово духовно предавање насловљено је

Исцељујуће дејство србице илити ћирилице!

IMG_20151202_133511

Драган Симовић: Птице


Лирика тренутка

IMG_20151202_133458

Одувек сам волео птице.

У детињству сам просто завидео птицама.

Било ми је жао што и ја нисам птица!

Било ми је жао што и ја немам крила, да летим, да се винем небу под облаке!

А онда сам, у неко доба схватио, да је сасвим природно да један Песник Вилењак, да један Бели Србин воли птице, јер ми и јесмо Народ Птица.

Рода је наша Прамајка, Рода је наша Велика Мајка.

И на нашем стегу је знамен птице, знамен Белог Орла.

Зими, кад све завеју снегови, износим мрвице хлеба на терасу, да храним промрзле птице.

И данас су на моју терасу, на мој прозор, слетеле две зеленкасто-плаветне птице – које, иначе, сваког дана слећу – да кљуцају мрвице сувога хлеба.

Каква милина и дивота!

птица и трешња

Драган Симовић: Дружење са Богом


120620151062

Није важно где боравиш,

већ са ким боравиш.

Кад са Богом боравиш,

тада је свуда угодно

и дивотно.

Кад са Богом боравиш,

 тада си са собом.

Ако ниси у друштву са Богом,

 онда ниси ни са собом.

Драган Симовић: Лирски записи о песникињи Биљани Диковић


Биљана Диковић:

Ово није песма већ протест душе

 

О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода, и оних за које смо чули,
а нисмо лично познавали, на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица „бриге и милосрдних анђела“ нестају…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…

би-ја
(песнички протест против свих хашких нато-пресуда против Срба до сада и убудуће 17.11.2012.)
Биљана Диковић је рођена и расна песникиња.
Заиста, рођена и расна песникиња лирског опредељења, тананог лирског унутарњег гласа и тајинственог (мистичног) певања.
Посвећена је Богу, Песништву, Стваралаштву и Србству.
Посвећена је Лепоти, Красоти, Доброти и Дивоти.
Посвећена је Роду и Племену.
Она је самохрана Србска Мајка и самопрегорна уредница  СРБског ФБРепортера.
У овим смутним временима, када се води свеопшти рат против Србства до потпуног истребљења свега србског, Биљана Диковић – и као песникиња и као новинарка – стоји попут будног србског ратника-стражара на бранику Србства, на бранику Вере и Љубави, на бранику Истине и Правде.
Срамота је за све нас, уистини, брука је и срамота за свеколико Србство, што ова расна и вредна песникиња, што ова племенита и узвишена Бела Србкиња нема уредна новчана примања, како би могла с љубављу и посвећенички да подиже своју децу, као и да се бори и ствара за звездану будућност Србства.
Без наше, без ваше и наше помоћи, Срби и Србкиње, Биљана Диковић ће тешко опстати у овом смутном времену и у суровом и бездушном свету.
Искључиће јој грејање, искучиће јој струју, искључиће је и из живота са сврхом и смислом!
Ко год је од нас у прилици, нека се јави  Миодрагу Новаковићу, власнику СРБског ФБРепортера, да бисмо сазнали како можемо новчано да припомогнемо Песникињи и Србкињи Биљани Диковић.
Ово је повезница према СРБском ФБРепортеру: