На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба“.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…

Фото: Петровачка цеста, сећање; Википедија

Фото: Шипак, дивља ружа; Википедија

Израсла је на ливади сама.
Разгранала се у жбун,
расцветан,
густ.
.
Од ветра је не штити ништа.
Киша кваси латице,
мирисне,
нежне.
.
Сунце је чини ведром и сјајном.
Снег навеје у грм чаробни,
бео,
чист.
.
Кад олуја дође
нема заклона да се склони.
Стоји и немо чека,
дивља ружа
сама.
.
Израшће други жбун
да укрсте прах цветни,
да замиришу,
залелујају
заједно.
.
Стоји на ливади сама.
.
Поглед на равницу, грм дивље руже, 19.мај 2010

Опале травке на стазе мрава
у смирај неких зимских вечери
и тако ињем посутих глава,
чекају безброј Зиминих кћери.
.
Ја с њима, тако, снежним и белим
у неке касне, вечерње сате
на стазе мога детињства пожелим
у давне сутоне да ме врате.
.
Па да ме опет снежним друмом
повезу оне саоне луде,
заискри оно иње, над дудом,
и све што је било, буде.
.
Ил’ да ми опет коњи јуре
на Бадње вече у родно село
и да под Сунцем никад не умре,
у ињу, дудово грање бело.
.
-Па деда Митар на салаш доће,
упрегне Чилу и Везира,
испод дудовог грања прође,
-саоне клизе до царског мира.
.
-И често тако мисао хитра
у мој се живот вешто прикраде.
Сећању на мога деда Митра,
моме се оку суза искраде.

Фото: Коњаници доносе бадњак; Википедија

Фото: Париз, Ајфелова кула; Википедија

Мали удобни кафе у старом центру с округлим практички париским сточићима на танким ножицама, који подсећају на фламинга. Црно – бели портрети из 60-х прошлог столећа. Мирис кафе и парфема. Предусретљиве младе конобарице у ланеним кецељама боје коже, да не би одвлачиле посетиоце од проматрања и стапања у атмосферу. За сточићима су млади парови и неколико компанија модних дамица „за балзаковског“.

Петком је такво вече овде увек. И ево посластичарнице
“ Будимпешта“ већ завршиле су, ликера је остајало све мање: они снижавају улогу алкохола за врућу чоколаду. Естете и гурмани не пију ликер овде без вруће чоколаде. Лака клонулост напудрана је елеганцијом посластичарнице. Тако изгледа крај радног дана петком. Париз у не Паризу. Она је пила јаку кафу по источњачком не зато што је волела, него зато што јој се свиђао елегантан спој црног ароматичног напитка и прозрачост
чистоће воде у чаши. И … она је била у Паризу, наравно не сама.

Наравно била је на Ајфеловој кули. И чак је викала “ Гол“ с врха куле дечачићима који су у једном од дворишта играли фудбал. Видела је Сабор Париске Богомајке много пре пожара. По визи, формираној за њу, као јединственог мецо – сопрана кроз Савез композитора. Совјетског Савеза у то време већ није било, а визу добити као и раније било је тешко. Она је к њему долетела, слушала је његове концетре. Шетали су много по граду. Дуго су се наслађивали узајамно у месним хотелима. Затим је она дуго и горко плакала у једном од хотела тога града. Није имала за шта да купи карту ка кући. Тамо у разбијеној тужној држави чекао ју је рад, стан и… усамљеност. Овде је
нико није задржавао.

И он је слегао раменима, покушавајући да је умири, говорио је да ће нешто смислити. Она је позајмила новац од његовог
пријатеља и отпутовала. Није је пратио до станице. Није упамтила шта је он за следећи изговор смислио. Плакала је у возу, топећи се у жалости о самој себи.Као гумицом брисала је овим сузама сећања о бившој лажи. Сунце је скакало у прозору и воз је јурио за њим. Само по некад сунце је измицало, а воз није могао да се одвоји од релеја и растајали су се. Све је као у њеном животу. Замолила је од конобарице рачун и изашла је у кишно вече петка.

Зазвонио је телефон и она је нежно загугутала у слушалицу: „Кћери, ускоро ћу допутовати, мила.“

Превела са руског на српски језик: Радислава С.Бокшан, Србија

Насукан на твоја бестидна бедра
У ноћи која се заклела да траје
И која је мирисала на шкољке
И вино просуто по постељи,
На до пола попушену цигарету…
Као бродоломац без светионика
на видику
И појаса за спашавање
Дограбљен твојим танким рукама
Као страшном хоботницом
Које остављају крваве трагове
на мојим леђима
Са малим комадом неба
Преосталим у окрајку ума
Безуспјешно –
Као задњи дављеник
Крпим распуклу душу
И пружам руке ка сунцу…

Фото: Бродоломник…Википедија

То не бјеше обичан сан
Више из-лет
У оносвјет
Допловисмо чамцем
Преко великих вода
На мјесто
За ким чезне душа моја
У Љубави све ту битише
И ваздух и поља, борови и мора
Све на Љубав мирише
Потрчаше поред нас и зверчице
Ал не бјеху дивље
Уплашише се сапутнице моје
Па им рекох
Нема овдје страха
Затим измазих са љубављу и лава
Заноћисмо у пећини гдје расте
Дрво нестварно
С плодовима од драгуља
И најљепшој машти недокучиво
Обрати ми се један глас
“Уберите по један комад”
Ал се неком прохтје
Од љепоте нестварне убрати још
Убоде се и крв крену
Опомена за похлепу
“Не бери више но што је речено”
Тражијаху нас у овом свијету
Ал не марим више за то
Како објаснити куда бјесмо
У из-лет
У оносвијет
“Показат ћемо им драгуље”

Фото: Драгуљи; Википедија

Дуго сам био заточен
у мрачним, смрадним одајама
сопственог слабог бића.
.
Хвала Богу, само он ме је,
уз можда још мајку
видео таквог
и верујем да ће имати
разумевања и милости!
.
Ваљао сам се
у једној безвољној љаги,
непомичан лежао,
ко животиња
само јео и пио,
али ево изгледа
да и томе долази крај!
.
Као први кораци
тек рођеног детета,
јесу моји покушаји
да изађем из мрака
и кренем светлосним путем,
.
и чини ми се
ако ме не буде придржавала Божија рука
да ћу лупати главом
безуспешно сваки пут
о патос..
.
Устао сам рано, умио се!
Слушам хук ветра,
цвркут будућих радости
и надам се да се мој пут
више неће кривити!

Фото: Фототека Србског Журнала

Где је та тишина у Души?
Мир у срцу. Ко ће га знати
Немој да бринеш;
Посла се ‘вати.
.
Вредне су руке к’о мелем на рани
Кад у живот се уселе тешки дани.
Обриши, помети, зали, окади
Намести, уреди, зали,посади…
.
Није рад ту посла ради;
Он је ту да ћуд ти гради, глади.
Да ков ти заузда иврлине ти даде
Тада се смешак у недрима рађа
А Душа – Нарав постаје
све слсђа и слађа – Божија Лађа

Фото: Фототека Србског Журнала

Долине затрпане маглом.
Месец подиже поглед
са коврца реке,
постиђен свитањем,
ухваћен на делу.
Лице му постаје
све блеђе и блеђе.
Росне гране дуда
буде успомене
проткане радошћу
несташних дечака.
.
Шкрипи стари ђерам,
клања се послушно;
диже прво ведро
по жељи орача.
Висови дремају
разодевени од ноћи,
док се јаблан прси
што је горе сам.

Фото: Јесење јутро на Дунаву; Википедија

Душо моја свет се овај нагло мења!
Јер, у њему нема правог пријатеља.
Кад ти за брата каже, да је велик смрад,
а сестра курва, ничим изазван гад.
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Најебасмо сви од туђег сажаљења.
Дражесну љубав смо окачили о клин,
лова је важна, скуп ауто, сако фин
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Молимо се Богу да нам да спасења
Да не кажем где је завршила вера
На оштрици зуба слатког људождера.
.
Душо мој свет се овај нагло мења!
И разјапљена вилица јавног мњења.
Особито је опасно ово к……..
кад је по поруџбини изражавање.
.
Душо моја свет се овај нагло мења!
Из ока му вири похлепа и хтења.
Свет је овај, сасвим, страшно очајање
и опојним смрадом тутњи на надање.
.
У суштини душо живот је баш срање.
Слика издајника, мафи ништа мање
Проклети да су људождери и сноби:
Кроз живот идемо с главом у торби.

Фото: Фототека Србског Журнала