Сваку књигу који бих читао, читао бих бих је са својим визијама, својим ставом и виђењем, својим мишљењем и осећањем.

Ниједно дело ни у младости нисам читао, нити сам иједно духовно учење откривао и истраживао, без својега става, без својега критичког мишљења, размишљања и промишљања, без својих стваралачких осећања и визија.

Свако дело могао сам да схватам и разумем само онда кад сам имао живе слике садржине, када ми је проширивало унутарње видике, када сам имао своје визије и снове.

Ко год жели посвећенички да ради на себи, да оплемењује и уздиже себе у духу и свести, тај никада не сме да чита, слуша и прима ниједно учење, ма колико год оно било духовно, без својега става, без својих визија, без својега мишљења и осећања.

Зато што је свако од нас не само непоновљив у вечности, већ и божанство и васиона за себе.

Моје знање, моја вера, моје визије, схватања, осећања и виђења – то је само за мене, унутар битија и суштаства у мени!

 

 

Има свакојаких мисли.

Има мисли и мисли.

Има мисли које су тешке као олово, и мисли лаганих попут лептира.

Има мисли које нас вуку наниже, и има мисли које нас узносе навише.

Има тамних мисли, и има светлих мисли.

Има мисли које нам скраћују живот, и има мисли које нам продужавају живот.

Свака мисао од овога света јесте стресна, тешка, тамна, мучна и болна.

Свако сушто и свесно биће везано за овај материјални свет, има искуство патње, страха, брига, мука и невоља.

Лаже сваки онај умишљени духовњак – ма колико тренутно узрастао у духу – који каже, да никада није имао тешких, тамних, стресних и мучних мисли.

Све док је наша душа заточена у овом физичком, материјалном телу, ми смо попут богаља – на овај или онај начин – везани за овај материјални свет.

Зашто су твоје поруке опраштајуће?

Зар светло живота не светли више?

Зар радост не улази на твоја врата?

Зашто?  Зашто у миру душе умиру?

 

Зашто бојиш поруке бојама дуге?

Зар мислиш да треба све на њу да сетиш?

Зар мислиш да нема дуге  у очима дуго?

Зашто? Зашто овакве поруке шаљеш?

 

Од кога и чега опрашта се душа твоја?

Зар толико умори те недаћа људскога рода?

Зар нимало тежине не може на твоја плећа?

Зашто? Зашто се опрашта душа твоја?

 

Или, можда прашташ светлу и радости

Што обоји ти и осветли живот много више

Много више но што можда треба?

Да ли можда прашташ својој светлости?

 

 

Или, можда бојиш поруке бојама дуге

Да у свести других утиснеш боју јако

Да никада  никада не забораве како

Се врата Радости сама отварају?

 

 

Или, можда , то душа твоја прашта

Несвести људскога рода свога

Што видиш а не умеш помоћи

Пријатељу, родини, жени у самоћи!

 

 

Да ли се можда мислиш у осаму

Негде повући, далеку и дубоку

Сам, да причаш са птицом у лету

Или цветом што умре на твом стомаку?

 

 

Не! Не немој чинити ништа од свега

Осама то неће бити јер ћеш душу

Што тако си на свом животном путу

Сваку са собом и тамо носити!

 

 

Не! Не немој чинити ништа од свега

Опрост душа твоја не даје јер

За опрост ничега није ни могло бити

Ништа се десило није да остави таквог трага

 

 

Не! Не немој чинити ништа од свега

Немој на ум да ти је случајно пало

Да кренеш на пут прошле будућности

Не овога пута нећу те, нећу, напустити!

 

ИСТИНИТЕ РЕЧИ НИСУ ЛЕПЕ,

ЈЕР ЛЕПЕ РЕЧИ НИСУ ИСТИНИТЕ.

УМЕШНОСТ НИЈЕ УВЕРЉИВА,

ЈЕР УВЕРЉИВОСТ НЕ ЗНАЧИ И УМЕШНОСТ.

МУДРАЦ НИЈЕ УЧЕН,

ЈЕР УЧЕН ЧОВЕК НИЈЕ МУДАР.

УЗВИШЕНИ ЧОВЕК НЕ ГОМИЛА БЛАГА.

ШТО ВИШЕ УЧИНИ ДРУГИМА, ВИШЕ И САМ ПОСЕДУЈЕ.

ШТО ВИШЕ ПРУЖИ ДРУГИМА, ВИШЕ И САМ ИМА.

ДАО НЕБА ОГЛЕДА СЕ У НЕСЕБИЧНОМ ПОМАГАЊУ.

ДАО УЗВИШЕНОГ ЧОВЕКА ЈЕ ДА БУДЕ ОД КОРИСТИ

НЕ ТРВЕЋИ СЕ СА ДРУГИМА.

***

(ОВДЕ ЈЕ КРАЈ КЊИГЕ ДАО

КОЈУ ДАДОШЕ БОГОВИ

ДАЈУЋИ МИ СНАГУ ДА ЈЕ ПРЕНЕСЕМ ВАМА

КОЈИ СТЕ ДОЛЕ.)

-.избор Владан Пантелић-

О овоме сам толико пута говорио и писао, али, у овоме трену, осећам потребу, да посве разјасним.

Ја јесам родољуб, јесам националиста – што ми многи, с разлогом, приговарају и приписују – но, ни моје родољубље ни мој национализам, песнички да се изразим, нису од овога света.

Мој национализам превазилази и надилази све постојеће национализме, будући да знам оно што ини националисти не знају: ЗНАМ ДА ЈЕ БЕЛО СРБСТВО ЗВЕЗДАНИ РОД, ТЕ ДА ИЗ БЕЛОГА СРБСТВА – А НЕ ОБРНУТО – ПРОИСХОДЕ БЕЛА БОЖАНСТВА.

Сви национализми овога света јесу сужење, скучење, тескоба и мржња, док мој национализам надраста, надилази и превазилази све то, и узноси се понад свих видљивих и материјалних светова и васиона, понад свих сена и опсена, понад свих илузија, варки, привида и обмана.

Мој сан јесте Бело Србство, али Бело Србство у Истини, Доброти, Лепоти, Светлости и Љубави.

Оно Бело Србство које постоји у сновима и визијама Белих Божанстава, а о којему – надахнути музама и вилама, док обитавају, овде, на Земљи – певају и сневају божански песници и вилењаци.

Јер, бити родољуб, бити националиста или националац – то није шала, то није мала ствар!

Ту је одговорност толико велика, да се из земаљске и жабље перспективе ни сагледати не може.

Истински родољуб, истински националиста јесте онај који своје Племе, свој Род, као и свеколики Свет и Живот, Вечан Живот, посматра и сазерцава из перспективе Белих Божанстава.

Љубав према властитом Племену и Роду мора да се прелије и излије на сва светла и божанска бића, на све светове и васељене, на све што јесте и бива у Свести и Стварању.

Све испод овога, уистини, није достојно искреног, истинског, самосвесног и самобитног родољуба и националисте!

ВИЗИЈЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Све је – у свим пространствима, у свим свим световима, у свим свемирима, у свим васионама – прожето Свешћу Стварања.

Свест је, истовремено, и праузрок и последица свих последица свега.

Из Свести све извире, и у Свест све увире, да би, потом, снова извирало и поново увирало.

Непрестано извирање и увирање у Вечности јесте Кретање и Стварање у Свести.

Светлост је Свест, а Свест је и оно што је како пре тако и после Свести, будући да ничега и нема изван Свести: ни Простора, ни Времена, ни Вечности, ни Бесконачности.

Из свеколиког Стварања и Постања исијава Свест што непрестанце ствара, ствара без почетка и без свршетка.

И ми смо одувек и заувек у Стварању и у Постању.

Рођење и смрт, то су само тајни и невидљиви пролази, то је наше непрестано Кретање, наше вечно Путовање из Света у Свет, из Свемира у Свемир, из Васионе у Васиону.

Рађамо се за један Свет, а умиремо за други Свет, као што ћемо се – када будемо одлазили са овога Света – у неком – истовремено, далеком, а блиском –  упоредом и оностраном Свету изнова рађати.

Све је од Свести, све је из Свести, све је у Свести, а и ми смо – Свест!

Што значи, да смо и ми осуђени на Вечан Живот, те да нам нема бекства од Вечног Живота и из Вечног Живота.

Можда би неки од нас и пожелели смрт, али нема смрти –  постоји само Вечан Живот!  

Од Вечног Живота, гле! никамо нећемо побећи.

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

За Свет из којега одлазимо – у тренутку умирања – ми постајемо Црна Рупа, док за Свет у који долазимо, у којему се рађамо, ми се пројављујемо као Звезда.

Што значи, да је свако од нас – Звезда!

О, каква Дивота!