Устај сада вучији сине,
почуј повик из даљине.
Душа дрхти од тог зова,
кључа крв старог кова.

 

Њом ти носиш, наслеђе свето,
сети га се, да не буде отето!
Сети га се, да не буде касно,
сети га се, и живи часно!

 

Устај сада вучији сине,
вини поглед у висине.
Види моћног претка твог,
Перуна силног, громовног!

 

Устај сада сунчев сине,
вини поглед у висине.
Види како зора руди,
стари Дажд, дух ти буди.

 

Осећаш ли претке своје,
видиш ли их како стоје?
Како сјакте, међ’ звездама,
почаствуј их у песмама.

 

Устај сада вучији сине,
Устај, сазнај, шта ти чине!
Заборави сад лажи те,
заборави мисли зле!

 

Запамти род свој,
запамти далек пој.
Запамти, он је прави,
певај роде, својој слави!

 

Слава прецима и потомцима!
Слава била и остала!
Слава старих, слава мудрих,
да нам прија, да нам сија!

 

Устај сада вучији сине,
устај сада, побратиме!
Слава теби и роду твом!

Слава нама и потомству свом!

 

Отворите срца и очи, и схватћете, да је Свемир – живо биће, које су наши преци звали Родом Свевишњим, Богом Богова, Небеским Оцем, а ми смо део тог јединственог тела.

Све у свету се развија у складу са одређеним канонима Креације, Канонима Права, како су их звали наши преци.

А има и оних Канона – горњих и доњих – који током живота манифестују један принцип, и по КОНУ, манифестацији тог знања, сви смо се појавили у свету Јаве на Земљи Макош.

Предавано је ово знање родовима православним, јер суштина не може да се изгуби. Другим речима, КОН је код креације, који је уписан у ДНК у целом свемиру, а код стварања, КОН се предаје од уста до уста по родовима за наставак живота на Земљи.

Ово Ведање је прва и највиша светост, и преноси се из примарног извора наших предака. Али то знање је до сада било затворено због духовног пада људског рода.

Дакле, КОН – то је суштина,  „код“  развоја Свемира, манифестација Рода Свевишњег, и ако желимо, живот у стварању, и срећу осталима, морамо живети по КОНУ.

 КОН – средина или центар, пут златне средине, праведни пут

 

Данас, многи живе по За-Кону, што није по Правди, већ по Кривди, излазећи са праведног пута и доживљавајући дејства закона.

ПоКон – то је пренос знања о правој природи бивствовања, схватајући, да се душа може вратити у божански свет Прав.

Знање су садржана у Карби (закарбована).

Карба – у овом случају – кратке словне изреке, у којима је кодиран један од принципа живота, Васељенских канона – Канона Права.

 

Сврха духовног развоја у Родној Православној Вери даје јасно разумевање Канона Универзума (Канона Права, Покона) који омогућава души да створи свој сопствени свет, када она достиже своју највишу манифестацију.

Отворите своја срца и душе, и будите опрезни, јер Покон Рода Свевишњега – је скуп Канона Права, која држе Свемир.

Ово говори -“ веда“, прва светост највиша, први принцип сваког бића.

Покон је суштина Вере која је у Јави била, или може бити.

И уткана (укарбована) је у њега истина Неба и Земље највеће.

Сваки Карб Покона носи у себи кључ за разумевање одређеног аспекта живота и Универзума, који се појављује на свим нивоима Свемира. Стога, третирати га могу само велемудри Волхови, који су своје знање добијали од уста до уста од Чувара, који су стекли право на то.

Предањем се обнавља Свето Знање, и даје душама највишу мудрост, обједињује моћ са Боговима, и Капија Ирија отвара исправно.

Покон Рода Свевишњег, вечна и несхватљива велика мудрост Вере Светих Веда, предана је Сварогу и Лади од праоца Света, родоначелника рода људи пре 2.165 милиона година.

Тада су наши Небески Родитељи, своју велику милост, Дар Ведања и Исцелења предали ведајућим људима, као свето Ведање, Да би вечно горео Свет Рода Свевишњега, у душама праведника, како би стварали свет заједно са Боговима.

Од тог времена, преношење Покона и учења Веда Права, која из њега произилазе, јављају се као суштина пута Сварожјег, као наслеђено учење, и као основа за пренос знања Божјих.

После поништавања пута Ревности Сварога и Ладе у више наврата послати су нам Богови, који се у Спашавању Покононаследника манифестују, да би Покон на Земљи утврдили и Дар Веда ојачали и  по вољи Оца Рода Свебога, да би његови потомци ведали Пут истине у Свету Прав и имали велику силу са Боговима њихових Родова да заједно стварају свет.

По правој линији преносици ведања Покона су :

Отац Богумир – пре 25 000 година, затим

Отац Дажбо – пре 10.000 година,

Отац Рама пре 7500 година,

Отац Ориј – пре 5 000 година,

Отац Колодиј – пре 2 500 година и

Отац Мамај – пре 1 000 година.

То је без разматрања бочних грана.

Сви они су оставили после себе ученике – рахманове, волхове и ведуне. Ти су људи преносили ово ведање усмено и Покон предавали, Веру и Веде учили, знања православља Ведског и способност стварања Родосвета.

Да би Покон Рода Свевишњег ведали, ми смо истином и снагом Богова обдарени,

Ори је дао завет: колико год буде потребно, он ће долазити у Јаву Роду Славном под различитим именима, да би Светлост Божја у нашим срцима заувек горела. Због тога што смо добили ово Светло, дали смо заклетву да Свет Покона и Веде Права осталим родовима носимо, који за мудрошћу Божјом имају потребу.

Даље, ланац непркидности знања је ишао по учитељима веда, Волховима-учитељима, који су увек били Првоволхови кола Ревности и Врховни Волхови Огњишта Родног.

То су наши преци: Волга-Волх, Магур, Рамадар, Јарослав, Кришењ, Сава-Тур, Осмомисл, Миробож, Свеволод, Богодар, Јаснозор, Радогост, Велемудар, Свјатослав, Данимир, Савр, Вјачеслав.

Од свог оца, Вјачеслав је добио Веде, сада као реч, да би сваки православни Покон у своме срцу и души могао да чује, а чути да схвати, да са Родом Свевишњим уједињен, у јединству са Боговима свет ствара, и живи срећно у радости и доброти Светлог Рода Свевишњег.

Светост и велико знање Покона започели су давни Волхови, Чувари мудрости, које су у Карби светаца били закарбовани.

 И карбовало се од тог времена на различите начине, као што је та тајна реч у душу уписана, као реч на кожи волова, или рез на дрвету или у злату.

Карба као светост велика, у многим Храмовима Родним је ткањем знакова урезана, или као камење постављена око храмова и светилишта родова и због заштите шифриврана, стварајући тако Коло Живог стварања.

Сви Волхови – Родитељи, чувари Покона били су родноверни, православни, Арији, који су своје потомке завештали да живе у свету.  Са доласком Тамних, све свете поруке Рода Свевишњег, људи су кроз своју непромишљеност престали да слушају, и одвојили се од Родних Богова, мислећи на свој стомак и свој профит, и од тада на Земљу долази јад.                 

 Са јадом је и Свето ведање постало тајно.

Из књиге

«Ведическая Мудрость Предков. Путь к Свету»

Миколаев Богумир

Избор- Љиљана Митрић–фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

Србија је пуна друштвених паразита.

У Србији има више друштвених паразита, него у свим државама скупа у ужем и ширем окружењу.

Већина друштвених паразита је у разним невладиним организацијама, у медијима, у политици, у култури, као и другде.

Београд је стециште свих другосрбијанских друштвених паразита и дембела.

Они исисавају крв и животне сокове србског бића, србског народа, србске државе.

Све друштвене паразите води болесна србомржња, праискона мржња према свему србском.

Од болесне србомржње њихова су лица изобличена, озверињена и озмијовљена.

Кад их погледате, одмах видите звери и змије у људској љуштури.

Ружни су, прљави, погани и зли.

И душа им смрди од болесне србомржње.

Смрди на километре уоколо.

Они су пета, шеста, седма и… ко зна која све колона изрода и издајника!

-ИЗВОД ИЗ ЛИРСКИХ ЗАПИСА-

 

Сви се ми однекуд знамо и познајемо.

Сви смо ми стари знанци једни другима.

Сретали смо се толико пута пре овог животног тока, као што ћемо се сретати и после свих животних токова и звезданих кругова.

Све се враћа на Почетак; све се враћа на НадПочетак.

Обитвали смо у свим пространствима и у свим временима.

Свуда смо били и нигде нисмо били!

 

03

Има сусрета у које стају читави векови.

Читави векови, минули и будући.

И има сусрета у које стаје Вечност!

Кад год се на Земљи сретну и препознају две душе, тада се у бескрајним пространствима ПраВасељене роди нова звезда.

Сваки човек има своју звезду, и свака звезда има свога човека – има своју душу у обличју и лику човека!

И, сваки је човек – звезда, само што је редак онај који зна да је звезда.

Упознај себе, упознај живу звезду

у себи!

Видосава Вида Томић: СУСРЕТ СА ВЕЛЕСОВОМ КЊИГОМ

Опремио: Стари Словен

Аница Илић (Ступчевићи код Ариља) јесте песникиња тананих лирских осећаја, те њене песме одишу праисконим дахом и духом чистоте, чедности, невиности и вилинског девичанства.

Аничина поезија је готово флуидна и неухватљива, тајинствена и онострана, лишена сваке грубости, неотесаности, приземности, простоте и баналности.

Њена лирика је саткана од етеричних и флуидних слика које нас подсећају на вилински и сновидни акварел.

Аничине песме су као сан, као сновиђење, као етерично звездано небо.

Милозвучне су, титрајуће и лепршаве, а дубоке.

Дубина њених песама је у флуидности, у снатрењу, у дрхату и трепету распеване и осећајне вилинске душе.

Стога можемо слободно рећи, да је Аница Илић рођена и расна песникиња лирске вокације.

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове
поруке носе…

 

 

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесет и седам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

 

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

 

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

 

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.