У бурету ватра запаљена да сажеже дворишно стрвиште. Кроз трептаје језика пламена мисао ми одговоре иште. . Све што ништиш са земљом се стапа као продукт свог преображаја. Ватра диже пут небеског стропа слободећи земног домашаја. . Арјанима лифт до Бога била. У том су их следили Римљани. Предњачила царска им властела. Апотеозом богопорађани. . Прегрејана кад се јонизује све гасове у плазму претвори. Злочинитељ кад је распирује свемоћна је и свет да разори . Чудно ватра теже развезује оне твари које не сагори. Је ли у њој моћ левитације која силу земљину покори?
Од семена до семена, од када је времена, од семена до семена, кажеш – немам времена. Ја ти опет кажем ти раменима слежеш. Од семена до семена, од када је времена, истина је једна, и злата је вредна. Затвори очи, у тишину крочи. У јединство свега, урони у Њега. Уклони тугу, боли и патњу. Од семена до семена, од када је времена, потпуно смо слободни, у безконачном без времена.
Слушај драга моја како јецају даљине као плач детета као кад свирају виолине тужне сонате …уби ме ова ноћ то љубав зове… . Чујеш ли мила како шкрипе сенке грана наслоњених на мој прозор а ја мислим твој је шапат и да теку воде градског шадрвана …немој се будити то љубав зове… . Не волим драга кад си сама као војник кога чека неверна жена као уснули боем који се радује првој чаши вина као дремљива звезда која се крије у кишној ноћи …не волим кад си сама љубави моја… . Ако те не буде драга у мојој души у којој има места за двоје отераћу све птице нека свет занеми нека утихну јецаји и настане мук …живот се наставља љубави моја…
Не хватај ме у жижу Суштина је код тебе А ја ћу те наћи . Као што сам те већ нашла… Твој је задатак велики Бодриш и бориш се За све нас . Пусти мене! . Пусти ме низ воду Вода ће ме вратити Сваки пут када Киша падне Да те умије…
Кад размрсим мисли У танке нити разумевања Затражим шта се иза крије Чини ми се к’о обрана трешња Као песма без риме . Налазим их, са птицама Што плове над замућеним изворима У небу, поцепаном у ситне комаде У модром сумраку над градом Сапутник им јесен. Што корача погнуте главе И сутон тушира. . Ако некад их нађем Лепше од најлажнијег сна Са погледом што гори Роменилом запада У небу, звездама попрсаном Лебде са месечином Над чешљевима далеких планина Са шкољкама, у потоку пуном облака У лишћу маслина што пркосе жези Као латице расветалог крина.
Љубави, гледај кроз мене и не слушај ме. Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор… Куда се сливају магистрале, куда идемо везаних очију? Где су нам циљ и исходиште? . Љубави, ти си Орион мог зимског неба, ја више не ходим земљом и нисам роб времена, за мене су часовничари изумрле занатлије. Не бојим се Зевсових паса, мени и Грифон пред ноге долази. . Љубави, нисам презрео ту реч, иако ми је с њом већ похабана песма, иако ми нагриза стихове као бесни пацов, самоусудом отрован. Слушао сам о лепоти гетсиманске руже, али је нисам спознао. Ваљда више волим да сањарим, него да гледам. Тако сам и тебе одсањарио, па си исувише стварна, недодирна. . Агапе, знамо се већ дуго, али ти ниси обавештена. Негде су се сусрети измаштали, а ти си спавала немирним сном. И можда је време да се откријемо пред собом, не бежећи од наготе и огледала. Волим те такву, сву обојену, стопљену с дугом на прозору мог сна, гледаш негде у бездање и не чујеш бунцање овог лудака. . Агапе, већ звучиш пунотом мог презира. Презирем што су векови умирали без нас! Презирем сутоне и сумраке! Све оно што тоне и мрачи, не остављајући времена за дах! Презирем немоћ језика да именујем твоје постојање, које се у мојој вечности осипа! . Агапе, један ме пут теби водио, на њему Светлоноша ‒ Бог, који те приказа мени, као Константину Часни крст, па отад ходам к теби, уназад… Још само у Бога и Голготу верујем! Све су варке овог света као четири јахача, све су страсти овог света зло семе, а наша срца плодно тле за које се им клица хвата. . Љубави… Уђи у песму, нека ми већ потрошена реч похаба срце! . СЛОВО ЉУБАВИ
Између нас је Велики кањон и олујна ноћ. Аqua alta… Мемљиве зидине Што удишу гат и ломе вал. Хиљаде голубова слећу на трг Светог Марка, Облаци страже над Маријином куполом. А ти ме гледаш са оне стране молитве, Где допиру само одрицања. . Између нас је Зид плача, Гетсимански врт, Пут суза. Хорови херувима у златној одежди, Литургијски звон: Алилуја! Синајска гора и пламени огањ из купиновог жбуна, што Мојсију Господа несагориво проказа. А ти ме гледаш земаљским очима, што бесправно суде и пресуђују. . Између нас је Плава гробница, острво Керкира и сасуд кипарски. Где Свети Спиридон с мачем у руци, потапа лађе Агарјана, и тело беструлежно његово мироточи. Горе лимунова и ретки цветови, што ничу из лобања солунских јунака. А ти ме гледаш малодушно, злопамтивши само сопствене заблуде. . Између нас су царски вртови, јапанске трешње и висећи мостови, језера из којих шуште локвањи; Паравани, гејше и самоуки ратници, пиринчана и поља шећерне трске. И зов монаха с непроходних планина, што живе од сунчеве светлости, огрнути само мудрошћу живота. А ти ме гледаш као грешку, која се ни у наговештају десила није. . Између нас су реке, брда и пустиње, степе и прашуме, слапови водопада, што стене добровољно гоне у смрт. Океански висови и морске панораме, бакрени заласци, што по небеском платну из пехара посипају сунчеву крв. Између нас су чудеса земље и милостиви Бог. А ти ме гледаш без слуха, до тебе не допиру моје молитве. . Али њина те благодат целива.
МИСЛИ МОЈЕ ЈЕДИНИ ЗНАШ
Мисли су моје чудесни врт испред Артемидиног храма, висећи вавилонски балкони, витражи венецијанских храмова и римски колосеуми. . У њима буја хиљаде трава, за срце, за ум, чаробно лековитих. Сваки је бедем и стуб опасан ружом пузавицом, јарко акрилних боја. . Мисли су моје гоблен стихова, од њих се лако извезе песма и измашта ћилим разбојем од сна, платно, на које пчеле мед доносе и врцају га саме сред медишта. . Мисли су моје зле јаруге, пред њима Минос стражари, оне су големи ужарени гробови, сви кругови пакла, што обе руке прстенују, на чијим длановима чистилиште пребива. . Мисли су моје суша и песак, рушевине после суровог циклона, преко вољне ноћи и подбула јутра, плес са духовима и привиђења, све оно на шта нерадо жмуриш. . Мисли су моје ветрови ружа, што се увлаче змијолико у твоје зденце, кад под веђама репом ошину прекор, па распусте благост у њене вртове, јер једино ти ми мисли и знаш.
* Невена Милосављевић
Невена Милосављевић, рођена 13. 04. 1990. године, одрасла у Лешку на Космету, живи у Звечану. Завршила је студије српске књижевности, радила је као новинар на ТВ Данкос плус у Косовској Митровици, где је имала своју ауторску емисију ,,Пергамент”, ради као наставник српскогјезика у средњој школи. Сарадник је издавачке куће,,А Согласˮ из Зворника и члан хуманитарне организације ,,Српска нитˮ из Подгорице и лектор сајта ,,Злочини над Србимаˮ. Пише поезију, прозу, есеје, критичке осврте. Добитникје 26. Међународних награда за поезију, као и два посебна признања ,,Орден кнеза Николе Васојевића” за очување епске традиције и њена збирка песама ,,Источник” награђена је признањем ,,Књига године” у издавачкој кући АСоглас. У припреми су још два рукописа, међу којима је рукопис збирке песама ,,Духовницеˮ коју је 2019. године у манастиру Бешка благословио за штампу блажено почивши митрополит Амфилохије. Сарађивала је као лектор, рецензент и уредник на 70 издања књига својих колега. Њена поезија и минијатуре превођене су на руски, мађарски, енглески, француски и немачки језик. Објављивала је поезију и приказе у многим часописима широм Србије и региона (Бдење, Сазнање, Суштина поетике, Књижевне новине, Нова Зора, Ток, Петрушка настамба, Сизиф, Др Филстуд, Сребрни вијенац, Неказано…) Невена је мајка троје деце.
Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакој злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, што ти земаљски сагреши створ: Кајан ти љубим пречисте скуте, Санта Мариа della Салуте. . Зар није лепше носит’ лепоту сводова твојих постати стуб, него грејући светску лепоту у пеп’о спалит’ срце и луб; тонут’ о броду, трунут’ у плоту, ђаволу јелу а врагу дуб? Зар није лепше вековат’ у те, Санта Мариа della Салуте? . Опрости, мајко, много сам страд’о, многе сам грехе покај’о ја; све што је срце снивало младо, све је то јаве сломио ма’, за чим сам чезн’о, чему се над’о, све је то давно пеп’о и пра’, на угод живу пакости жуте, Санта Мариа della Салуте. . Тровала ме је подмукло, гњило, ал’ ипак нећу никога клет’; штагод је муке на мени било, да никог за то не криви свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку душило лет, све је то с ове главе са луде, Санта Мариа della Салуте! . Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, к’о песма славља у зорин свит, сваку ми махом залечи рану, ал’ тежој рани настаде брид: Шта ћу од миља, од муке љуте, Санта Мариа della Салуте? . Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну’, јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све своје жуде, — сву вечност за те, дивни тренуте! — Санта Мариа della Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота? Зар мени благо толико све? Зар мени старом, на дну живота, та златна воћка што сад тек зре? Ох, слатка воћко, танталског рода, што ниси мени сазрела пре? Опрости мени грешне залуте, Санта Мариа della Салуте. . Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт. Дуго су бојак страховит биле, к’о бесни олуј и стари храст: Напокон силе сусташе миле, вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, Санта Мариа della Салуте. . Памет ме стегну, ја срце стисну’, утекох мудро од среће, луд, утекох од ње — а она свисну. Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звевде, рај у плач бризну, смак света наста и страшни суд. — О, светски сломе, о страшни суде, Санта Мариа della Салуте! . У срцу сломљен, збуњен у глави, спомен је њезин свети ми храм. Тад ми се она од онуд јави, к’о да се Бог ми појави сам: У души бола лед ми се крави, кроз њу сад видим, од ње све знам, зашто се мудрачки мозгови муте, Санта Мариа della Салуте. . Дође ми у сну. Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој. Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој. Тако ми до ње простире путе, Санта Мариа della Салуте. . У нас је све к’о у муза и жене, само што није брига и рад, све су милине, ал’ нежежене, страст нам се блажи у рајски хлад; старија она сад је од мене, тамо ћу бити доста јој млад, где свих времена разлике ћуте, Санта Мариа della Салуте.
А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг; то се не пише, то се не поје, само што душом пробије зрак. То разумемо само нас двоје, то је и рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, Санта Мариа della Салуте. . А кад ми дође да прсне глава о тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: „Ево ме, нај!“ Из ништавила у славу слава, из безњенице у рај, у рај! рај, у рај, у њезин загрљај! Све ће се жеље ту да пробуде, душине жице све да прогуде, задивићемо светске колуте, звездама ћемо померит’ путе, сунцима засут’ сељанске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси полуде, Санта Мариа della Салуте.
Расути бехар с пролећа Мириси смрча сред врелине Морска пена, врхови таласа Шта ли је жена? . Цветови на ливадама Пој птица, оркестар зрикаваца Месечина по земљи расплињена Шта ли је жена? . Нежне руке што сатима вију Из срца што зрачи топлина Поглед пун страха или бриге Шта ли је жена?
Ноћни зној што низ сапи лије Уздаси страсни и милина Први плач, мириси пелена Шта ли је жена?
Осмех, радост, прекор неми Залогај слатки, пита или штрудла Њива, кућа, као стена стамена Шта ли је жена? . Нежна снага, радост и осмех Разумевање, подршка њена Деца, благост, благословена Шта ли је жена?
СРБСКИ ЖУРНАЛ 