Једног јутра

у свитање рано

док тишина, тама

покривала је све,

будила се светлост,

будио се живот

и срце ми чезнуло:

Дај Дођи Што Пре!

.

Светлости моја

Дај Дођи Што Пре!

сузе моје неме

описују тугу,

како је тешко,

бремено без Тебе!

.

И моју си собу

Осветлила већ,

Светлости моја

Дај Дођи Што Пре!

да и моја душа

уплови у Тебе

и постане што и Ти

Дај Молим Те Што Пре!

.

Ј.Б: Збирка – “Светлости моја“

(Збирка угледала светлост дана

захваљујући духовној подршци

дивног песника Драгана Симовића

 Аутор)

 

Једног дана ћеш се пробудити и рећи – Доста.

И неће бити вриска нити ларме већ ће твоја одлука одјекивати кроз универзум. Тада ће се по први пут тамни уплашити јер ће одједном постати свесни да се управо Свемир обликује тобом. Црна магија је била и још је као копрена бачена на све. Сред бела дана цео свет је омађијан њом да не види и не чује поред очију и разума.

Ко једном спозна ово – вео магије нестаје.

Сви око тебе су омајани. Сви. Чини су бачене на свет.

Зато поглед у Сунце сада! Упиј моћ звезде и погледај унутрашњим оком на унутрашње Сунце и мрену са очију скини.

Она више нема снагу јер ти си Сунца син и бела кћер Звезде живота.

Устани. Живи.

.

Немам више речи за тебе.

Узео сам последњу кап истине

из велике боце небеске

и утолио жеђ, не своју.

.

Стихотворе разни а да и не знаш за то.

Светове навлаче преко очију,

да заборавиш како те је мајка дојила

и место млека ти давала истину.

.

Занемари мисли што се роје

и питања густа као Тајга Руска

заустави дах на трен.

Да чујеш како куца срце.

.

Копрена је тихо навучена свима.

Омаја која свебићу гаси сне.

На белини дана та огромна плима

Црна Магија бачена на све.

.

Да мреш на живо

а да мислиш како живот диван је…

Да љубиш и ствараш и срца дираш

а све да иде у црне одаје.

.

Касно је, касно је, касно…је.

Глас као ехо негде у ума празнини,

велики холови што чувају блага твоја

су спремни да буду похарани.

.

Песник је једном добио истину

да тврд је орах воћка чудновата.

Из те све-мирне хале живота

никада не гасне пламен и лепота.

.

Она те буди нежно и смело.

Она те љуби у мокро чело.

Она ти снове баштама рајским води.

Она те грли, она те воли.

.

Јер лепота је ћерка Љубави.

Додир њен потпуно оздрави.

Глас јој је нечија песма и

сред планине кад жуборе потоци.

.

Она је прошла мисао о будућем

У дворишту твојем стара чесма…

што неко је постави ту.

Севап је…да имају деца воду сву.

.

Истина је друга ћерка Љубави.

Она сред тебе пламен разгори

толико јако да сводове небеске пали

и све омаје тера у бездан на јави.

.

А Љубав?

То је Творца моћ.

Не да се описати нит ичим везати.

Не можеш од ње никуда бежати.

.

Она је сред Јаре Јарила,

Сунца живота – за све марила.

Она скида ту свеопшту копрену.

Она лечи душу рањену.

.

И пред очима свих што виде.

уклања црну магију свима.

Она те буди да будан будеш

Да коначно једно са Творцем…

.

Да прогледа око и…

.

Ма шта да ти кажем више,

Гледај – живот у теби би!

 

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

 

Кад пођеш у брда,
истреси из џепа испод срца
маглу са градских улица
и промени одећу,
и кожу ако треба.
Кад пођеш у брда,
скини засторе с очију,
раскини окове испод грла
и баци обућу која те сапиње.
Кад пођеш у брда,
замисли глас извора
и сунце у њему,
опери вид
и очисти слух
од празног говора.
Кад пођеш у брда,
проспи и претреси
матерњи језик,
и узми само речи расковнике,
и сакриј их у срце.
Кад пођеш у брда,
превари прогонитеље,
превари спаситеље,
превари мудрост година
и понеси само пастирску душу.

Кад дођеш у брда,
ако пожелиш викни:
– Сам сам под небом! –
и не бој се самоће.
Кад дођеш у брда,
очисти се ветром,
у слободном Перуновом храму
откриј и причести душу.
И не бој се слободе.

Док будеш у брдима,
не бој се греха и лепоте,
не бој се туге,
и почини срцем све што хоћеш.
Почини љубав са биљем,
са птицом у лету,
са облаком, са кишом,
почини љубав са земљом,
са сунцем и небом.
Док будеш у брдима,
обнови своју пастирску душу
и спаси је,
због себе
и због душеубица
које те вребају.
Док будеш у брдима,
обнови се мирисом,
обнови се тишином и песмом,
ширином и висином,
обнови се клијањем,
обнови се јутром и сутоном,
и чежњивом месечином,
обнови се мудрошћу
и чистим болом.

Кад се вратиш из брда,
сакриј срце од срценезналица
и не враћај се брзо у стару одећу.
Кад се вратиш из брда,
ако пожелиш, потражи ме,
због самоће,
или због чаше вина,
и слободно ћути,
сачувај светлост откровења
и тајне ходочашћа.
Кад се вратиш из брда,
ако пожелиш, обдари ме само
са неколико речи расковника.
Знаћу сигурно
говор којим се ћути
и мирише самоћом
и мудрошћу дивљина,
знаћу сигурно
јер и ја имам душу пастира.

Збирка – “Пејзажи у огледалима“

Колико ћеш летети док се не замрачи

и настане смирај за живот

коме је лепота понуђена да се чува,

воли, расцветава, маштом оплови,

гнезда направи,

или донесе чемер суноврата,

дангубан, љубави лишен

Чести облаци, каткада сурово сиви,

али и небеско румени,

носе и мутнину али

и позлату и бистрину

Живот је широколист јер је

велики мајстор држао

и длето и кист.

Док око себе гледаш у сликама,

отровно биље отпадом времеплова

надутост твори и мисао жари,

животну опорост горчином прави.

Кад време окује простор,

све безгрешне наде отрезне се

и светлошћу превазуђо говор

који се у самоодбрани чемерно прене.

А онда нагрну гавранови

Да из дубине мисли поваде семе,

Наруше китњасте људске двери

И закопају разбуктало време.

То је рупа у ципели

То је божићно прасе

То је обредна коска пећинског човека

То је месец у последњој четврти

То је смрт у њујоршкој четврти

То је љубав у јефтином филму

То је седеф на дугмету

То је срце на наковњу

То је неузвраћена љубав у шеснаестој

То је подземна река

То је змај пуштен са брда

То је огрлица од жада

То је кревет у коме сам те сањао

То су Хендриксове мокасине на fuzz папучици

То је Johnny који више никада неће бити добар

То сам ја у лето 82

То су беле Пума патике – дубоке и вреле

То су патике од хиљаду миља

То је дубоко језеро коме говорим шаманске песме

То је шарени шеширић за плажу

То је књига прочитана до пола

То је пријатељ на путу

То је сан који се не враћа

То је тешко хиљаде и хиљаде тона…

Никоме га нећу рећи

Никоме!

Четврта и последња четвртина Азбучног Кола Године припада календарској јесени, животном добу старости относно мудрости и добу дана вечери – завршном добу Године, животног века и дана када се смирујемо богатији за искуство проживљеног. То су поља друштвеног духовног: ПОКОЈ, РЦИ, СЛОВО и ТВЕРД. Ова поља су обухваћена самогласником ОН који отговара јесењој равнодневници а који представља целокупност зрелости човекове личности – личности која је проживела све врсте животних страсти и искустава да би се кроз њих ОБЛИКОВАЛА, превазишла их и умирила у целовитости свога духа. ОН се као личност пресликава у тихом смирају Године чија се мудрост огледа у лепоти јесењих боја природе која лагано и предивно вене да уступи своје место Духу – вечном и свеприсутном који се њоме одевао док је бујала и блистала у жару лета.

ПОКОИ

Слово П носи назив ПОКОИ и то је СМИРАЈ. Смирај Године – смирај бића.

Ово је време када црква броји нову годину (тачније 1. септембар) вероватно по угледу на јеврејску традицију где се и почетак дана рачуна са мраком а не по часовнику. Смена дана и ноћи – сумрак относно свитање (празскозорје) су два света момента у дану – два тренутка у којима се укрштају светови – свет таме и свет светлости. То су тренуци смирења и природне непристрасности или мистике када мождани таласи сами от себе улазе у алфа стање. Ниједан други тренутак током дана није ни свет ни спокојан као што су то сумрак и свитање. То су тренуци природне Сатве – силе непристрасности или врлине (0) која извире у процепу светова који чине Рађас – сила дана, покрета и страсти (+) и Тамас – сила мрака, попуштања и незнања (-). Зато се у ова два тренутка током дана врши верска служба. Јутарња која дочекује Сунце (свитање) и вечерња која испраћа Сунце (сумрак). Везивање јутарње и вечерње службе за часовник је духовни пад у корист прагматичности материјалног живљења – у истински духовном друштву (какво је некада било ведско а какво ће поново једном бити након што се ова пала цивилизација уруши у трулежи својих темеља) верска служба – као и сваки верски празник треба једино бити везан за коло природних енергија и ни за шта друго.

Врхунац набоја супротстављених енергија као што су хладне и топле струје Године, относно светлост и тама, дешава се управо пред свитање (врхунац смрти) и пред сумрак (врхунац живота). У коледару Године тада се дешавају Преображење и Сретење. Годишњи сумрак је јесења равнодневница – време Велике Мајке (Мокош – Богородица) док је празскозорје пролећна равнодневница – време Весне (Благовести) – Девојке.

„Ко рано рани две среће граби“ – један мој пријатељ сматра да се ово управо относи на искуство два света момента у току дана – сви за дана посведочимо сумрак али само онај који „рано рани“ стиже да посведочи и свитање – и то су две среће.

ПОКОИ отговара времену астролошке Ваге којом влада Венера. То су енергије склада, лепоте, разумевања и партнерске љубави. Вертикалне црте словолика П стоје стабилно и складно повезане хоризонталом на врху што говори да су две стране у ПОКОЈУ повезане истинским разумевањем. Дакле партнерство овде означава два бића повезана на највишој равни – а то је духовна раван. Где је разумевање ту је мир насупрот страствености телесног (променљивог) ЖИВОТА која не мирује већ се шири на све стране у жељи за искуством. Слово ЖИВОТ се стога налази насупрот слова ПОКОИ.

Тасови Ваге симболизују ПРАВДУ – помирење супротности које се отиграва у ПОКОЈУ Године. У ПОКОЈУ се вагају плодови искуства. То је и ПРОЛАЗ Сунца у ПОДЗЕМНИ свет – УПОКОЈОЊЕ ПРИРОДЕ. ПРАВДА као и ПОКОИ је оно што долази ПО, ПОСЛЕ свега али је и оно што стоји ПРЕ свега и ПРЕТХОДИ свему – као ПРЕСЕК светова. То је ПРВО и ПОСЛЕДЊЕ. Стога се тај смирај узимао за почетак рачунања времена (како дана тако и године). У словенском предању то је свет ПРАВ који претходи свим створеним световима – врховни свет ПРАВДЕ (истине), ПРАВИЛА (закона) и УПРАВЉАЊА (стварања) у којем влада ПОКОЈ. То је духовни свет Бога и богова (анђела и светих предака).

ПОКОИ је умирење свести – ПРАЗНИНА из које се прва свест (АЗ) рађа и у коју последња свест (УК) увире. То је тренутак ПО смрти и тренутак ПРЕ рођења смештен у Азбучном Колу Године на сумраку лета и зиме.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесетпрви наставак)

 

Могли бисмо вечно

седети и фарбати ускршња јаја.

Перо, восак и пламен – митски

реквизит, нијансирање боја попут лука, попут

траве, из коре

филтрирано црнило, цеђена зелена –

чарамо, хитро у рукама

окрећемо прајаје елементарно, означујемо тачкасто

са импулсима полутар јаја,

ланчамо серије редова вучијих зуба

меридијално, засењујуће компасне игле,

на магичном пољу,

ка половима, где розете

сунца двоструко зраче пред

нашим очима, зачаране мистеријом

ствараоца што повлачи перо,

миријада предака земљорадника. Тако

успостављамо враћање времена,

равнотежу генерација,

пропорцију историје,

круту хармонију света

(вукови не треба да дођу

сунца нек нам сјају) –

а тада долази оно што је једино разумно:

Лупамо их за Ускрс, тај

фетиш демонског култа из каменог доба,

скидамо са њега ону лепу љуску,

и варимо садржину.

А тада чудан преображај –

васкрсавање јајета:

Срце нам жестоко куца о ребра,

у грлима задржавамо кукурекање,

веселије напуштамо љуске јајета

а незрели, прснемо

у познати ускршњи смех:

Не изгледамо ли као испиљени из јајета –

ми, једина божанска клица у јајету

под сунцем, са кљуном ракете већ

пробијамо љуску неба

човечанство гмиже из јајета.

Поезија Лужичких Срба; Приредио Предраг Пипер

Милујеш клавир

прстима нежним

корачаш лагано

ко коњић касом

остављаш стопе

улицама снежним

душу док грлиш

прелепим гласом

.

А кад ми дођеш

ко ружа румена

крај мене прођеш

окупана росом

када је пустиш

прекријеш рамена

па завијориш том

бујном косом