Лирски записи из Звездане Акаше

Када је Песник Вилењак рекао, да долази време кад ће поезију сви писати, он је мислио на божанске душе, на људе више расе.

И заиста, то време је већ дошло!

Све приче су давно испричане, сви језици су давно загађени, сви медији су давно затровани, а нама остаје само поезија, само песнички језик, само изражавање у песми и стиху.

У прози данас говоре и пишу они чији је ум и дух поробљен, они који су пристали да буду слуге и робови црних владара из сенке.

Одувек су се језиком поезије изражавале узвишене, племените и посвећене душе, оне божанске душе које нису од овога света.

Поезија је за људе више расе, за Хиперборејце и Аријевце, за Беле Србе.

Проза је за све ине (ниже) расе, за оне што нису од нашега Рода.

Проза је за земаљске приче, за опсене и обмане овога света, а поезија је за узвишене божанске каже и тајне, за Истине из Виших светова.

Све Објаве из Виших светова, из Звездане Акаше, долазе нам у песничкој форми, у стиху.

Зашто?

Зато што поезија има музику и ритам Виших звезданих светова; зато што је поезија усаглашена и усаображена са правасељенским титрајима и трептајима који се у језгру наше душе, у Свести, изравно претварају у слике и праслике које наша душа одмах препознаје и, у трену, разјашњава и правилно тумачи.

Поезија је јасна и разјасна; проза је смушена, магловита и збуњујућа.

Проза никада не открива Тајну и Истину; проза нема приступа ни Тајнама ни Истинама.

Поезија је преко потке Бића Пра Језика повезана са свим Тајнама и Истинама у Васељени и Пра Васељени.

Поезија је Језик Богова и Богиња; а проза је језик људи овога света.

Давно сам схватио и освестио: људи који не воле поезију, никада не могу досегнути Више светове, више сфере Бића, Духа и Свести!