Ево опет ћу да ти пишем неку причу из
тренутка у тренутак,
ево стојим и пишем ти крај свог прозора
(жалим што није и твој прозор)
док се све гушћа ноћ спушта на улице града,
мир нека чудна тишина
као да је потпуно заспао град,
можда би и Теби требало речи лаку ноћ.

.
Ја ћу још који тренутак да останем
крај тмурних облака,
пружићу им руке,
ако треба дозиваћу их,
речи ћу им,
да морају да се склоне,
да се лепо разиђу,
јер желим да се моја Драга
пробуди са изласком Сунца,
да Облаци,
она је део мог Сунца,
она је јутро у мом оку,
она је дар живота кад је видиш.

.
Видиш драга моја,
човек кад је сам мора да се нечим бави,
да би био бољи човек
ипак ми је боље да нешто пишем
јер не могу више тако касно
лутати безбрижно и страшно.

.
Још не знам, каква ноћ чекања ме чека,
мркла тешка ноћ.
Њена уска стаза пуна мрака
и некаквог чудног страха,
а страх ме хвата.

.
Каква ноћ, не могу у таму у ништа,
тишина и самоћа у мени плаче,
пијем…
Када би чула шта у мени чути,
знала би, да си птица
која лети небом мојим,
отворићу врата града
ако чујем твој лет.

Фото 1, 2: Фб страница – World Around Us