Фото: Село Шекулар код Берана; Википедија

Има једно дивно мјесто,
Срцу драго, пуно сјаја,
Не одлазим ја ту често,
Ал’ га душа у свему одваја.
Одваја га и чува од свега,
Спомиње га и у срцу носи,
И увијек је она жељна њега,
Село дивно, с којим се поноси.
Под Мокром се оно свило,
Своје златно рухо разасуло,
Село моје, село моје мило,
Твоје ме је сунце изњедрило.
Кад захучи твоја бистра ријека,
И распрши успомене драге,
Свака стопа мелемнија од лијека,
Ђе год да сам даје срцу снаге.
Најљепше си међу најљепшима,
Да те видим душа ми изгара,
Сваком дао најљепше од себе,
Поносито име Шекулара.