Пишем теби, ђеде,
притисла нас тешка времена,
лаж и срам, по свуда тече,
свуђе сумрак образ пече.
Земљу нам ору, отимају, краду,
језик нам бришу, вјеру другима дају
да се у заборав пише,
а нико да викне – доста више.
.
Земља нам је нијема,
ђаво по њој хода,
од издајника и шутње рода нашега.
Ниђе жеље, нити хтјења,
ниђе образа, ни поштења,
ко да смо сломљено племе
свуда је тама око мене.

.
Пун сам немира, љутње и бјеса,
Бог нам није дао тако велико бреме
да нам је у сред ноћи стало врјеме.
Подивљало зло и његов код,
ноћ проклетства спустила се на наш род.
Одавно нас мрзе и смрћу плаше
тамне силе – зло без расе.Зар пред очи наше
потомство рода да нам гасе.

.
Пишем, немам куд.
Смрт се пење уз нас нијема,
у проклетој ноћи која у нама дријема,
као да ваше јуначке крви у нама нема.
И очи су нам пале
као да завјет нигда нијесу дале.

.
Земља гори у огњу црног пакла,
свуда издајници са душом као од стакла,
и као да их мајка никад није такла.
Поткупљују их, од њих чине црну лозу.
Од таквог пакла, омча нам се
свјетска на врат намакла.
Крвнику све светиње даше,
сад и коње наше крвник јаше.

.
Пишем Ти, ђеде, немам куд,
род нам је иза каменог зида.
Набрекли су зглобови од окова,
род се преточио у гомилу робова.
У каменолому душа и мрамор јеца
а бол нико да чује.
Гладне су звјери
сви путеви су нам затворени.

.
Само је отворен пут одозго.
Отац ми је причу реко
за неустрашива срца великих јунака
и дела, ђеде, Твоја.
Од тада си, ђеде, вјера и икона моја.
Молим Те, ђеде, савјет ми дај,
како да ставим читав род наш
у велико срце, као да си Ти тај.

Научи ме
како да те дозовем,
треба ми мудрост Твоја, Твоје срце и рука Твоја,
и рука попа Мила,
и сердара Шћепана, витеза Саичића,

и војводе Илије Звицера, и стотину вас,
јер злотвори издајници су удаљили
све нас од вас.

.

Вас, који сте јунаштвом изабрали
вјеру и љубав у Господа и вјечни живот.
Вас који сте летели на облацима огњених крила.
Вас који сте носили снагу, храбро срце,
и душе које се не гасе.
Вас који сте се борили, страдали,
а нисте земљу дали ни слободу продали.
Како да сретнем јунаке на муци
да јашемо заједно са мачем у руци.

.

Твоја икона Ђеде,
која испред мене стоји,
и у мојој сузи живи,
видим и Христа, Ђеде,
са њим си полазио
у крвави бој,
сад бих и ја са Њим, мили Ђеде мој.

.
Пробуди нас Ђеде, преко небеске ватре,
Христовог неба ми дајте,
нећу више нарицаљке и плача,
науци ме, да се јуначки латим свога мача,
да победим душмана, мога и твога рода,
да га сацерамо до долине плача
да се заувек клони,
наших коња и нашега мача.

.
Морао сам, Ђеде, Вама да пишем.
Ви сте мој храм чојства и јунаштва,
ђе се слобода мјери
скројена по мјери части и смрти,
доста је затамљене свјетлости,
доста је тишине, доста је смрти.

.
Ђеде мили, Ти си ми први, Ти си ми најближи.
Отац ми је причо славну прошлост нашу,
од Сварога , Перуна и Вида
преко Леониде, Христа и Лазара,
даље није знао,
па те молим и највише волим,
научи ме, како да засија
Сунце нашег новог неба,
да олтару дамо, свјетлост нових  зора,
уз икону Твоју и уз нашега милосног Бога.