Тихо је, а да људи нису приметили то,
у парку један чудак шета го,
њих је милијарду и сто,
а он је један го: ето то је его.
Од радости што ремети призор тај,
чудак им опсова људски род,
низ улицу заплови свемирски брод,
не зна се зашто јер ту је био крај.
Из контејнера је изашла змија,
и завукла се пролазнику испод капута,
који је случајно ту стао јер је почео да кија,
а ко зна шта би било да је стао преко пута.
Једно дете бризну у плач,
мајка-наркоманка, удари му шамар,
разљућен полицајац извуче мач,
али узалуд, кад није био храбар.
Кад је улицом прошао Бог,
рече људима љуби ближњег свог,
како није имао ког,
један „побожни” пољуби смог.
Позира крава у излогу продавнице,
победоносно мукну и подиже рог,
главом без обзира људи појурише низ улице,
и покрише длановима лице,
али било је касно: све их удари шлог.
Сунце се закотрља саркастично,
људи се уплашише и заурлаше,
чудак се насмеја зверски и чудесно…
али од‌једном почеше љубичасте кише,
није их било више,
ваљда зато што нико није могао да дише,
Све(т) поче да се угљенише,
и све беше тише и тише…

Фото:Фототека Србског Журнала