Стрепим сваки пут док удишем дах,
да ваздух који дишем, огадиће мраз.
Стрепим и кад по чаиру лутам,
ти оживећеш, а ја нећу бити будан.
.
Стрепим да ти име казујем,
проклињем живот и туђе авлије.
Стрепим да моја нећеш бити,
ти оживећеш у некој дугој причи.
.
Стрепим и док људе лажем,
откриће ми срца слабост.
Стрепим јер ме нећеш стићи,
ти оживећеш, а ја морам ићи.
.
Стрепим да стрепиш и ти,
моје боли, моја очајања.
Стрепим да ти тело под земљом клизи
ти жива умиреш, а ја мртав живим.
.
Стрепим да чаир куне,
моје боли, изјутра слави.
Када одеш и душа се сломи,
три ће раке копати.
Једна за дете, наду и снове,
друга за живот, што пребрзо оде.
Стрепим да у трећој, ти вечно сниваш,
ја ћу крај тебе, без имало стида.
А након тога, гробару не броји,
наше душе, стихом опоји.
Опоји, па нас у живот врати,
моје песме, изнад гроба спали.

Фото: Фототека Србског Журнала