Идеш путем тако, кроз векове, обрисе сећања, замагљене прозоре некадашњих искустава које више нико сем Бога и не зна. Ни ти. Некада неке искре које су нас грејале тада, одвећ лако сада греју нешто друго.

.

Можда су то оне и са нама тако некада радиле. Као послате пчеле из Рајске баште да дају мед путнику намернику из вечности у вечност. Из пролазности у пролазност. Дале и отишле…неком другом у потреби према Божјој промисли.

.

Тако би и сећања можда била донета да као хладна вода жедноме донесу утехе, наде и смираја. Заборав не лечи. Само одложи суочавање са истином а тада те она попут пламена испитује и ништа јој не измиче.

.

Помири се са њом и једно буди пре него на суд дођеш у дворе ван времена. Она је бела пчела Свевишњег и носач пламена.

Ко је родом од Духа Светога са њом пева песме вечне и дође до тајни свих звезданих чертога.

.

То нисам био ја који мислим да јесам гледајући у сећање. Туђе неко време, доба и…ја. Ја нисам Ја а и јесам. Час јесам, час нисам, као удах између невидљивих светова.

.

Кроз бол која не умире кроз све векове и појаве, осећам душом све што било је.

Нема онога што нисам јер то је све моје сећање. Туђа – је мисао да ме одведе на пут без повратка где омаја царује световима безнађа.

.

Туђа су њена сећања које попут јајета кукавице свима подмеће. Да приче буду њене а не врлих дјева и див јунака кроз све светове и пуно њихових огранака.

.

Јер искра која жишти сред мене, она која је део Творца без сене, која живи сред плама што не гасне – она је која ми говори чујно нечујно њене ведре гласе. Због ње сам жив кроз стотине светова и небројено живота, увек Ја.

.

Видим те. Осећам. Знам.

Извор-Звезда Род Zvezda Rod