Окружен ниским маглама јесени
И препуштен муњама на милост кад се ветром
Свезују у пуцањ и чвор,
С мислима о мени –
Опчињен ко ватром леденом
У даљини живи један бор.
.
Моја га вера од свих шума
За плавет сутрашњег дана вишим чини,
Она га гласно упућује
Да сиђе с ума
И по одзиву што се тражи у нигдини,
Мојим очима свет пропутује.
.
Све што је требало да се мени
Непогодом у времену деси и из корена ме
Завитла у вихор,
Ко море кад се успени
Излетео из помаме,
У даљини живи један бор.
.
Моја га нада од сваког предела
За долазећи тренутак трајним чини,
Она га звуком љуби
Да га не би отела,
Ту, негде у близини,
Црна слутња што се о ноћ руби.
.
Као стуб пламени
Опијен мислима заборава исплетеног
У завесе за двор,
Што се није догодило мени –
Као израз недореченог,
У даљини живи један бор.

Фото: Усамљени бор; Википедија