Тишино моја, кажи ми сада,
зашто сам стара а тако млада?
Због чега ми срце крвари, а душа страда?
Знам, краја нема учењу нема, никада.
.
И пре нас, ми смо били.
И после нас, бићемо ми опет.
У Духу асветом душа живи,
А свет овај ко да је проклет!
.
Од немила иде, ка недрагу се враћа,
и опет човек, изнова, грешке тугом плаћа,
па учи све лекције старе, као да су нове,
и тако изнова, себи краде снове.
.
Понавља и грешке, као да их већ
безброј пута прошао није …
Иза сваке храбрости, страх се крије.
Иза сих лудости, притајене су даљине!
Иза сваке висине, постоје дубине …
Иза сваког осмеха, лелујају празнине!
.
Човек се по слабости својој
изнова и изнова у прошлост враћа.
Поново све потиснуте снове,
поновљене а заборављење,
сузама и уздасима плаћа.
.
Нико не може тај дуг животу да отплати,
Где год крене свом се закопаном болу врати.
Тако човек изгуби свог живота бесповратне дане,
пребира успомене и отвара ране.
.
Живи између лажи сопствене, и обмане,
ал гордост му не да, да стане.
И одлази човек у непознато,
као што је из непознатог дошао.
Он нигде није био, ни стигао,
Ааток живота му је већ прошао.
.
Све жто је за собом оставио,
изгубило се као вихор благи.
Све, пролази и све се враћа,
остају само тренуци радости
они драги.
.
Кад осмех се осмеху врати,
кад суза, сузу препозна,
кад дуг се животу отплати,
кад се молитва позлати…
тад се албум успомена
у протоку времена, у трену мења…
.
Кад срце лагано утихне
и престане да куца,
искичава суза, чиста, засветлуца …
онда човек нема више жеља и хтења…
вратио си се тада себи,
без туђих и сопствених уверења!
Знај, спознао је човек тај, лепоту живљења
и заборављени пут упокојења!

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature