Облаци као тупост баршуна,
оштрина звезданог крака,
трајност исклесаног мермера.
Бог громова са каменом
углачаним бичевима истине,
кроти стрме планине
и разбија стене све до мора,
да у земљи седам година остане…
И изнова изрони међ старом маховином,
чаробан и лековит – полудрaги камен.
И свет се утиша ноћас,
док ветровима брише пољане…
И тек по који удар,
чува за муњевити судар грома и живе ватре…
Трза жарним рукама, распршује таму…
Дажд што гони црнило све до месечине,
осликава ноћ пламеним стрелама,
покривен капом невремена.
Раздели стабло на пола,
да сутра ново изникне…
И њега самог наново крстише,
и jеднако часно име му дариваше.
И настави небом да влада,
ратничка срца да снажи!
И док маљ ка земљи продире,
кроз векове се оцртава олујни хоризонт…
Кичица – разарајући пламен!

Фото: Небо; Википедија