(Бајка)
Давно давно, у прастаро време, у малом насељу, стиснутом двема великим шумама на обали велике камените прозрачне реке у којој су се добро виде мала јата риба кркуша у плићацима и риба Липљана у удубљењима, живео је старац Јагофар-аби са својом женом Табигом. Имали су три сина: Ајназа, Арказа, Ајнура и три кћери: Наркас, Ајкас и Гуљназ.
Једног жарког јулског дана породица је била заузета припремањем ђубрива: обликовали су од њега куполе – шаторе за исушивање, а увече после рада кренули су сви по мраку на обалу реке под стрмом планином. Напред на таљигама возио се слабовиди декица Јагофар. У сутон сишао је са пута и запао с таљигама у речицу. Синови су јурнули у помоћ оцу и помогли су да се таљиге изваде на обалу.
Поставивши их на место , испрегли су коње, спутали их и пустили да пасу. Припремили су мало више дрва, распалили ватру, скували чај и напекли кромпира. Сестре су пошле на реку да се купају. Запливале су, запљескале слободно и изашле су на обалу да се обуку. Види млађа Гуљназ да на њеној хаљини – елен седи соко. Старија Наркас хтела је да помогне сестри.
Нашла је на обали штап и замахнула на сокола. А овај се окренуо ка сестрама и проговорио људским гласом:
– Обећај, Гуљназ, да ћеш се удати за мене и тада ћу одлетети!
Заплакала је Гуљназ : како ћу се удати за сокола?
Од срца му је рекла:
– Дај ми елен и све ће бити добро, а ти лети одакле си долетео!
А соко своје потврђује:
– Обећај да ћеш се удати за мене и тада ћу одлетети. Шта да се ради? Браћу с оцем не можеш дозвати, на њој су сами ђердани, хаљину соко неће дати. Гуљназ је обећала. Соко је одлетео, сестре су се обукле и пошле к ватри. Ништа оцу нису рекле, поседевши крај ватре у мислима до јутра. Коњи су бучно гризли траву, фрктали.
У зору се у праменовима подизала магла са реке. Коњи су се заједно спустили, положили су главе једно другом на леђа и задремали. Трећег дана мноштво птица долетело је и старцима у двориште. Преплашили су се сви, креште, пиште, грозе се. А непозвани свати увалили су се у кућу да се нагиздају са старцима и невестом. Нису одмах попустили једнако ни Јагофар ни Табига. Рекли су птицама да сачекају, а они су тихо кроз задња врата отрчали к старој суседки Зареме-апај и њој су све испричали. Мудра Зареме рече им:
– Умотајте у покривач гуску и дајте. Тако су старци и учинили. Полетеле су птице назад, а кукавица на крају:
– Ку-ку! Ви носите гуску к венцу! Невеста је остала у родбини, а вас око прста врте!
Наљутиле су се птице. Бациле су замотуљак са гуском. Вратиле су се и још јаче него пре почеле да галаме, креште, цвркућу, да траже праву невесту. Тада по савету суседке Јагофар и Табига умотали су у покривач младо теле и дали га сватовима.
Све је било добро, али кукавица ће на крају:
– Ку-ку! Ви носите теле к венцу! Невеста је остала у родбини, а вас око прста врте!
Разљутиле су се птице, без шале! Вратиле су се и обећале да ће сву летину покљуцати због преваре. Шта су дрго могли, оплакала је породица лепотицу Гуљназ. Нагиздали су је и дали сватовима. Те носе Гуљназ, а кукавица ће за њима:
– Ку-ку! Ускоро ће славни пир, лепотицом жени се Батир!
Долетели су до реке. А на обали лепотан млади чека Гуљназ: „Ја сам онај соко, који је на елену седео.“
У тај час превезли су се они на другу обалу и подигли се у дебло огромног дуба где је видела Гуљназ богато украшен шатор. Почели су да праве свадбу: котлови с бишбармак супом кували су се три дана, белеш колач пушио се сочним мирисом, сушена гушчетина топила се у устима, кобиље млеко точило се као река. Батир је свега имао у изобиљу и животиња и украса и елен хаљина разних. Развеселила се Гуљназ, умирила се, а затим је и сама заборавила родни дом.
Прошло је много година. Батиру и Гуљназ родило се троје деце- два сина и лепотица кћерка. Једном приликом упитала је она мајку за њену родбину . И присећала се тога Гуљназ о оцу и о мајци, о браћи и сестрама. Веома је пожелела да буде у родном дому, да види родбину. Почела је мужа молити да је пусти к рођацима. Дуго се Батир није сложио. Али срце му је задрхтало и решио је да одведе Гуљназ са децом код родбине. Припремила је медени чак-чак и умотала га у бели салвет. Извео је Батир породицу на обалу, превезао их преко реке, а уз опраштање рекао је Гуљназ:
-Гости будите три дана. А четврти дан изађи на обалу и реци : “ Вратила сам се и деца наша кући хоће. Изађи, мужу мој, одведи нас кући све.“
Колико је било радости, када се Гуљназ с дечицом вратила у очев дом! Сви су се окупили око стола, чак су и Зарему-апај позвали. На под су раширили празнични филц и наређали јастуке свилене наоколо. Дали су велику дрвену чинију са комадима куваног меса које се пушило. Јагофар га је ситно исецкао на дасци и почео је руком да приноси свакоме к устима у знак посебног поштовања према гостима. Породица се тог момента увећала. Од браће, сестара, жене, мужеви и деца су се појавили. У дому је бучно, весело. Старији брат свирао је на крају топле мелодије родног краја. Остали су испитивали Гуљназ како са соколом живи. Уз питања и приче дани су неприметно летели.
Неће породица да се растане од Гуљназ . Размишљају, нагађају, како да је к соколу не пусте. И одлучили су да дознају од деце Гуљназине, где је то она са мужем сусрет договорила, да га намаме и убију. Повели су старијег соколовог сина у шуму, опколили га и почели да га испитују, само што се мали јунак притворио, као да ништа не зна. Како су га само плашили, али нису могли ништа да дознају. Пустиле су га декица, заповедили су му да мајци ништа не говори.
Другог дана узели су другог рођака. Али ни он тајну није издао. Дошао је ред на рођаку. Дуго је она одрицала, док се није почело смрачивати, уплашила се кћер Гуљназина и издала тајну.
Узела су браћа лукове и стреле и изашли су на обалу реке и узвикују:
-Вратила сам се, ужелела сам се и дечица наша хоће кући. Изађи мужу мој, однеси нас све кући.
У тај трен показао се соко на небу. Пустили су Ајназ, Арказ и Ајнур к њему своје стреле и пао је он прострељен од њих у прозирну речицу. А браћа су се вратила кући као да ништа није било. Минуло је три дана. Гуљназ се опростила са свима, упутила се с децом на договорено место и кличе:
– Вратила сам се, ужелела сам се и деца наша хоће кући. Изађи мужу мој, однеси нас кући све.
Наједном облаци тешки дошли су, загрмео је гром , река је захучала и зачула је Гуљназ глас свог Богатира:
– Три брата твоја поразили су ме својим стрелама у само срце, а издала је мене наша кћерка – лепотица.
Ужаснула се Гуљназ и, окренувши се к плашљивој кћери, рекла је:
– Постани плашљив, страшљиви зечић, заувек дрхти, не налазећи мира.
А своје смеле синове благословила је:
-Постаните велики и силни – један вук, а други медвед.
Како је рекла тако је и било. И дан данас зец дрхти од сваког шума и не налази мира од страха, а вук и медвед – снажни су, силни и неустрашиви.
Сама Гуљназ претворила се у поносну и лепу куницу коју не може сваки ловац да ухвати.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Напомена аутора:
Живот Башкирског народа својеврстан је као и сваке националности која живи на територији Руске Федерације. Мала насеља Башкира називали су се зулуси. Додатак – абы- користи се у башкирском језику да означи старијег и поштованог човека. -Апай- називали су тетку. Стајњак су називали -кизяком- и од њега су правили грађевински материјал за куће. -Елен- је национална женска хаљина башкирских жена:
украшена је ђерданима. Невесту називају речју -килен-. Бишбармак и белеш јесу национална јела Башкира.
Бишбармак – супа од меса са крупно сецканим поврћем и коцкастим резанцима.
Белеш је велики колач са месом и кромпиром.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Превела са руског на српски језик Радислава С.Бокшан
Фото: Сиви соко; Википедија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 