Очи моје црне, очи моје плаве,
очи моје миле, бисерне и сјајне!
Ко заледи зене, остави без лица?
Ко извади очи, уби јато птица?
.
Ко завади руке невине и младе?
Ко запетља прсте, да с њима се сладe?
Ко да никад нису миловане, мале!
Ко да никад нису, ни свирати знале!
.
Жедна змијо бој се мога јека, јако?
Кад се по мом жалу, ТИ, шеташ, тек тако.
Господ нек ти суди и нек ти је просто!
Са тешким сам болом у тишини осто.

Не знам зашто ми увек грло затрепери
Кад наглас или немо кажем њено име
И после дуго лутам с болом у невери
Тражећи у себи њу – у њој стих и риме
.
Схватим све је грешка – све тек игра речи
А не умем да слажем ни срце, ни главу
Видим пред олтаром тек једна сенка клечи
Њена ил’ ноћ моја видеће зору плаву
.
И свану пустош јутра без ње и без мене
У оку нема сунца, ни страха, ни смеха
Само обична гордост човека и жене
Знајући њих творе танке нити греха
.
Тад свако у свом билу мучки другог руши
Да му затре трагове – сврху постојања
А мени – не знам зашто – трепери у гуши
Док ћутим о сваком тренутку покајања

Фото: Фототека Србског Журнала

Хватам машту и у џеп је стављам.
Отупела од бола даље настављам.
Одлажем жеље у посебне шкриње.
Прекривам их свилом чистом
да их поједу гриње .

Ваљда ћу се тако спасити од промашаја.
Завапити нећу за шачицу сјаја.
Испијени пехар својих заблуда
закопавам у земљу, земљу чуда…

Настављам даље у смеру непознатог пута.
Изнемогла, снаге сам смогла
да нотом нежности додирнем ово тло .
Слутила нисам, онако јадна
да на сваком кораку вреба зло.

Ал’ очи топле са мене поглед не скидају.
Прате ме у стопу.
Нежно ми ране видају…
Кад застанем, оне ме окрепе.
Очи Премиле,
Владичице Лепе…

Ооо, Мајко моја – кроз сузе зборим –
све су ми забранили, али не и да те волим!
Све су ми узели! И душу и срце!
Али сам сачувала светлуцаво зрнце…

Оно ме до Тебе стазом промашаја повело.
Без путоказа видљивог, Теби ме довело!
Док стојим грешна,
пред капијом манастира,
осећам како суза Твоја
све са мене спира..

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Ланце златне јесени раскива
и хладни оков стере по биљу.
Нитима леденим, попут плетива,
простире иње, по милом смиљу.
.
Носи на длану стеоне ноћи.
Растиње скрива у недра своја.
Погаси ватре око поноћи
и сакри оне звезде, без броја.
.
…И сад се опет багрем бели,
као у мају, када беласа.
Покривен снегом предео цели,
тоне у таму, тихо, без гласа.
.
Само по некад хук се чује,
негде у грању багрема белог.
То само сова ноћас царује,
ту, изнад крошњи и поља целог.
.
С пролећа, опет, кад Сунце гране,
на целер поља замиришу.
С Истока, Сунце када гране,
смиље ће оно чекати кишу.

Фото: Зима; Википедија

Колико имаш година?
Колико си стар?
Да ли те је повукла тежина
или живиш свој дар?
.
Накупи се пуно садржаја
искустава, сећања
Они обликују твоја стања
тело, мисли и осећања.
.
Доживљај реалности, виђење себе
Производ је свега што је ушло у тебе.
.
Сваки дан нешто додаје
Нове пејзаже слика
И то постаје наша одлика.
.
Као што стена у себи носи
Све слојеве времена
У нама све прилике и неприлике
Зацртане су у виду бремена.
.
Све што се наталожило
На пресеку се види
Упијамо све,
Па и шта нам се не свиди.
.
Опет, ми нисмо стене
Можемо правити промене.
Филтрирамо, комбинујемо, бришемо
Мешамо, цртамо и пишемо.
.
Мало по жељи, мало по потреби
Тај талог у нешто претварамо.
Шарамо, измишљамо и стварамо.
.
Некад смо и приморани
јер нам је тесно,
Неко сећање постало је бесно.
Кад у својој кожи немамо места
Нешто мора ван, сместа.
.
Свим и свачим смо се затрпали
А мало тога створили.
Тако постајемо стари, крути и уморни
Облик нам је исти, опиремо се промени.
.
То је цена кад се задржало
Нешто што је дотрајало
.
Зато треба вратити у ток,
Пустити оно чему је истекао рок.
.
Када лако заборављаш
Увек се поново рађаш.
Ако пак научиш да црташ
Сећања у нове слике претвараш,
Почећеш да ствараш.
.
Колико имаш година?
Колико си стар?
Живиш ли свој дар?

Фото: Знак питања; Википедија

Понекад се чини да нисам ту.
Тамо сам.
.
На камену.
Поток жубори,
носи.
Ветар се игра са косом.
Звуци даљине свуда,
маме.
Тишина је пуна,
радосна.
шуме и ливадско цвеће
миришу.
.
Седим,
а у ствари лутам.
Даљинама.
Свуда сам.
Топло је
ту у грудима.
Лебдим и летим.
.
Дођи.
Нађи ме.
Донеси део тишине и радости.
.
Зимски вече, Феб 2010

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Због тебе сам, душо, целе ноћи плако .
Тихи шапат звезда ме довео до суза.
Услед жарког мрака, под месецом стојим,
у немоћи препознавања добра и зла.
.
Закопчан у бољке на колена падох,
ал ме горка суза подстакну на смелост,
да кажем; бесмислица је ово крварење,
ишчекивање чуда и усамљеност.
.
Све што сам с тобом доживео,
покрила је стварност, зар не?
Сад бих радо из црне меланхолије несто
и радо бих другом уступио место.

Фото: На месечини; Википедија

Запаљено
Ноћно небо
Слушам
Кашљуцање звезда

Чујем тишину
Која зна да воли
На мом броду
Од снова.

Када осетим
Велику драж
Живот радостима
Украшава лаж

Душа сањари
Испод облака од свиле
Дан у бескрају
Вреди хиљаде живота

Голубови полећу
Са невидљивих кровова
Упијам жељно
Шапат ветра

Из голе гранчице
Вири мали зелени лист
Отварам срце
Анђелу судбине.

Сине зрак успомена
Које срце чека
Позовимо љубав
И она ће доћи

Црквена звона
Док звоне
Кликчем да
Љубави постоје.

Фото: Црквена звона В Википедија

ПраВладану, ВрдСрбу из ПраТијаније
.

Све полази из ПраСунца,
из Језгра звезданог јата.
Тамо је све почело,
тамо је ПраИскон.
Тамо где је све почело –
то је Пупак ПраВасељене.

.
Језгро ПраЖивота.
Све је настало, постало и рођено
из Језгра ПраЖивота,
из Језгра ПраСуштаства.
Наш живот се одвија по Закону
ПраЖивота, по Закону ПраСунца.

.
Наш живот –
то је Кружно Путовање кроз
Вечност, кроз ПросторВреме.
Живети значи: кружно путовати!
Ми смо вечити путујући путници
на КолоПуту.

.
КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз
ПросторВреме, кроз Вечност.

.
Све што је негда и негде било, то
ће негда и негде снова бити; а све
што је већ било и што ће изнова и
снова бити – то јесте и бива у
Садањем Трену Вечности.

.
Ми смо пошли из Будућности и,
кроз Прошлост и преко
Прошлости, путујемо ка Новој
Будућности која је с ону страну
Присуства, Бивствовања и
Постојања.

.
Ми смо потомци ПраИскона,
потомци ПраСунца, потомци
Језгра ПраЖивота.

.
Све што је створено – створено је
да буде живо, душевно, духовно и
вечно.

.
А све што је живо, душевно,
духовно и вечно јесте од
ПраСветлости, од ПраСунца.

.
Оно што ПраСветлошћу зовемо –
то је Првобитна Светлост која
нити постаје нити нестаје, нити
јача нити слаби, већ одувек и
заувек јесте таква каква јесте.

.
То је ПраСунце с ону страну Сунца;
то је ПраСветлост с ону
страну Светлости.

.
Наш је животни дах усаглашен и
усаображен са Животним Дахом
ПраВасељене, са животним дахом
Мајке Земље, са животним дахом
сазвежђа, сунаца и звезданих јата.

.
Све има једну те исту учесталост,
устрепталост, титравост и
треперавост у свим појавним и
непојавним световима.

.
Сва силна дисања у ПраВасељени
јесу само једно усаглашено и
усаображено дисање Свега
Бивајућег у ПраЖивоту.

.
Ми смо, уистини, вечити путујући
путници на КолоПуту, на
СварогПуту – кроз ПросторВреме,
кроз Вечност.

.
У свим минулим временима
– били смо; у свим будућим
временима – бићемо!

О како ћу те загрлити слатко и јако
Под небом сунчевим руменим
И под небом месечевим плавим
.
Загрлићу те онако, без разлога,
Тек да се уз тебе приљубим
Тек да ти близу усана уснама будем.
Тек да те косом мало гушим
И на уво ти реч шапнем!
.
О како ћу те загрлити јако!
Не мисли да те волим
Да сам те се ужелела,
Да сам мислећи о теби
Много ноћи преседела
Не – нисам!
.
Ма није ми стало ништа,
Није ми до пољуба
Није ми до погледа твога
Није, веруј!
Ја то, онако,
Онако, тек тако ето.
.
А баш бих те загрлила јако, јако!
Нећу сад, у ове летње дане, да те гушим
Вруће је превише.
.
Ја ћу тамо у јесен, кад Михољ засја
Тада ћу да те сретнем,
Море да те пресретнем.
И тада да те загрлим јако,
Да те узмем у руке,
Да те понесем,
На небо однесем,
И горе да те питам, шта ћеш,
Где ћеш, како ћеш
Без мене сићи!!!
.
А можда се и сажалим
Па те на земљу вратим,
Да седнеш покрај пута
Дођеш себи, узмеш ваздуха!
.
А ја – ја ћу ту одмах преко пута,
Да скочим, полетим
Ако ти штогод затреба!
.
И није то што ја тебе много волим,
Што ми стало да са тобом живим, не!
.
Ја то онако, ето тако,
Чисто да те изненадим,
Да гледам кад се насмејеш,
Толико да ти срце заигра,
Да се поигра јер –
Све, па и љубав је
Без победника
То је вечна игра!

Фото: Светски дан плеса; Википедија