Мене је мајка Србкиња родила,
Млеком слободе напојила,
Правдом Божијом задојила,
Љубављу небеском одгајила,
Епове древне читала,
Јуначке песме певала,
Радост и срећу сневала,
Молитвама ме научила и
Божијом речју надахнула.
Мајко мила, хвала!

Фото: Фототека Србског Журнала

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Фототека Србског Журнала

Ћуп

Отвори се ћуп
Дах времена
Живот покрену
.
Ћупови на тргу
Време је застало
На лицу Индијанке
.
Низ

У низу на ред чекамо
Моја сенка
И ја
.
Низ покрета
И мач постаје
Лотосов цвет
.
Грана
.
Мајстор граном
У песку исписује
Реч
.
Ако знаш да читаш
У гранама је
Све записано

Фото: Јелен; Википедија

Ако си се родио на Косову
Онда ти је Метохија ореол душе
И нека си презрео усуд колевке
И нека си побегао пре страшне суше
И нека си избегао јаке олује
И нека си друмове заменио за улице
Кораци су ти у њега срасли, укоренили се
На леђима носиш кућу за птице
.
Ако си се родио на Косову
На реверу срца везени ти божури
Можда си желео да се родиш негде друго
Можда ти стопало на другу страну жури
Можда си проклео семе и пшеницу
Можда си заборавио Призрен и Љевишку
Али још ти око засузи на помен
И грлиш кућицу, скриваш под мишку
.
Ако си се родио на Косову
Стефан Дечански се за тебе моли
Иако си непожељан, с товаром тумарао
Иако те криве да си продао шљиваке и њиве
Иако ти је туђин све имање похарао
Иако ти прокишњава окућница од прућа
Тамо си једино срећан, тамо је све твоје
Оданде је с тобом кренула за птице кућа
.
Ако си се родио на Косову
Архангели те држе на оку
Могу да те презиру, жале или воле
Могу да ти отимају из уста хлеба
Могу да ти ране видају ил‘ соле
Могу да те окивају у ланце и жице
Али не могу славу, колач и икону да ти узму
Ни домовину, Косово – твоју кућу за птице
.
Ако си се родио на Косову
Јак темељ за веру имаш
И у свом препознајеш Божије лице
Ако си се родио на Косову
И с њега одеш, и оно ће поћи с тобом
Да те, кад залуташ, подсећа где ти је дом
На Косову – у твојој кући за птице

Фото : Косово, Призрен; Википедија

Фото : Кућица за птице; Википедија

Непрестано тражим дубину,
а сама сам дубина .
Ја само живим живот
туђих површина.
Плитких мисли и
дубокох рана .
Треба за исцељење моје
минимум милион дана.
.
Јер ја заправо ни
не знам да уопште постојим ,
само знам да се непрестано
са другима у себи рвем и борим.
.
Али то моју љубав не умањује ,
напротив …ја све више волим.
Моје путање нису усмерене
у правцу материје
оне воде путем истине,висине, дубине!
.
Ја немам намеру да ме заволе
и прихвате, јер ни не сећам се
кога треба заволети.
Знам само, да где идем тамо,
треба злу одолети.

Фото: Црна рупа; Википедија

Отела се птица из кавеза
Призвана топлином искона,
Звезде водиље,
Топлих боја нечега,
Неке снаге изван!
.
Зов је био јак,
Дао јој жељу
Снагу и храброст
Да прекине нити
Које су је у кавезу чувале.
.
И колико год је у кавезу
топло било и сигурно
толико је зов дивљине,
зов бескраја био јак,
јачи од неизвесности пута.
.
Отела се птица из кавеза
Добила сјај дуге на крилима
И лети
Лети ка неком путу
Ка себи…

Један трен наде, феб. 2009.

Фото: Излетеле птица у слободу; Википедија

Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде
и реч коју држиш у устима.

Фото: Мандрагора; Википедија

Чекам те већ дуго, предуго.
Све око мене иде својим током,
али ја сам на другој страни обале.
Сама.
Али, чекам.
Чак је и Пенелопа престала да тка.
И Сизиф је сео на камен.
Све ствари су занемеле.
Сви погледи уперени су ка мени.
Попут игала забадају се у мене
и траже одговор.
А ја сам нема.
Јер љубав се не објашњава,
она се осећа.
И ја знам да ћеш доћи
и сви снови и жеље са тобом
о којима смо некад шапутали
биће изговорене на глас!
Фото: Фототека Србског Журнала

Фото:Агонија због дроге; Википедија

Избодене вене одмара на шприцу,
испрекидано дише,
и нема пара,
Јутра једног случајно се нађе у свињцу,
где нови дан сећања му брише,
док ваздух заудара.
Кад више није имао чиме да се боде,
задовољавао се већим дозама бенседина
и горким апсинтом,
а онда оде у мутне воде,
и млечним путем вина
закорачи лавиринтом.
Вртео се у круг, гледао пут неба
плакао и псовао преживљавајући кризе,
а кад му је бљутав постао и хлеба,
почео је сопствене прсте да гризе.
Побеснео једне вечери луде на људе,
заурла дивљачки и мучевно,
уз то на грађане искези своје грубе зубе,
кад га укротише, утврдише да је попустио нервно.
Полиција га на силу одведе да се лечи,
због његових сурових изгреда,
тек тад још више поче да се бечи,
јер он је био против свега.
Кад је вешто подмитио и психички застрашио лекаре,
потписаше му да је у праву,
још луђи но што је био настави дане старе,
и поче да пуши јаку траву.
Био је он луд и без дроге,
против свакога реда, правио најсвирепије шеге,
дрога га је само још више дигла на ноге,
кад више није знао куд ће, шта ће, како ће,
кад се копрцао у трансу и био ван себе.
Претио је убијањем и клањем,
застрашивао шапатом и урлањем,
имао је неку препреку на души,
алкохолом ју је пречишћавао,
али је још више настављала да га гуши.
Онда се затворио у собу месец дана.
Није ни јео ни пио.
Размишљао је и схватио,
да му је будућност у знаку гована.
Бесан због своје несређености,
брутално оконча живот свој шкрт.
Била је то свесна, протестна смрт,
јер није дозволио да као обичан живот глупи,
заврши на резервној клупи.

Годишња трка је спремна и у недељној је фази
Громовник Перун већ седи у троколици од ватре
Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази
Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни
Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено
Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!
И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено

Повео сам вас – говори Перун Недељку и Синђелији
Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац
Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији
И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време
Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији
Тако летећи в и д е л и с у и спознали битне теме
Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа
Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио
Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају
У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа
И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио
Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају
Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

Фото: Бог – Свет; Википедија