Да бисмо сачували Род и Родину, морамо имати Државу. Без Државе, не може да опстане ни Род ни Родина. Род и Родина без Државе, бивају лак плен свим варварима, свим дивљим хордама и чопорима, свим душманима и вразима. Држава – то је Тврђава за Род и Родину. Да би се створила Држава, мора да постоји Род (Народ), Родина (Земља) и Водећа Замисао (Идеја Водиља). И, надасве, мора још да постоји и Јака Воља за опстанак, за живот са сврхом и смислом, за развој властите културе и духовности. Већина савремених Срба нема никакву представу о Држави. Већина савремених Срба свесно или несвесно уништава властиту Државу. Већина савремених Срба, у сарадњи са нашим вековним вразима и душманима, ради на рушењу Србске Државе. Србство и Србија не могу да опстану без Државе. Ми данас немамо Државу, имамо само Земљу, али Државу одавно немамо. Од 1918. године ми немамо Србску Државу, Србску Тврђаву. Србство и Србија данас подсећају на мало племе које је подигло шаторе у широком пољу којим пролазе разне дивље хорде. Како ће да се одбране и заштите Србство и Србија без Тврђаве у широким степама од чопора дивљих племена и крволочних човеколиких зверова?! Одговор је: Никако! Србство и Србија немају Државу. Ако немамо Државу, онда немамо ни границе своје Земље. Ако немамо границе своје Земље, онда наша Земља није више наша. Она може бити свачија и ничија, а наша – најмање! Ја се чудом чудим савременим Србима – свеједно да ли су образовани или необразовани, млади или стари – како немају благе везе о значају и битности Државе, Србске Државе! Зато савремено Србство и бива лак плен предатора и паразита, гмазова и зверова, душмана и врага. Као Народ, ми подсећамо на барску корњачу, међу јатима чапљи и ждралова, која је остала без властитог оклопа. Ако се спасемо и сачувамо, то ће бити – само чудо Божје!
ДИПЛОМА ИЗ НИЖЊЕГ НОВГОРОДА ( Хвала Алексей Калакутин ) Милорад Куљић, песма у руском алманаху „Меморијал Терехова“ и сликовно признање моме поетском одзиву
Земљу Персију глад је појела кад стигли скакавци Израиља. Револуцију глад разбуктала ватром кулинарског фитиља. . Римске легије Илирик квасао док земљама семитским хрлиле. Скитском вучицом мит се вајао да дојке њене браћу су дојиле. . Мајке Сабињанке Рим се одреко да скрије оца свога семитског. Аријанску тогу дично обуко и кренуо пут завета предачког. . Како тада мајчин род робили наставило се у веке векова. И постојбину отачку освојили. Под круном им никла вера нова. . Скакавци Хелму сад с Чизме хрле. „Милосрђе“ нам је отуд шутано. Апенинске муње њиве нам грле загрљајем што ништи посејано. . Оркански ветар дрвеће чупа да ни под кором ситости не буде. Живот постаје оргија скупа са све мање места за часне људе.
Свирам – на инструменту љубави! Певам – сунцем обасјани су моји тонови! Плешем плес на подијуму вечности И зовем да чините исто – сви ви! Погледима заспале цветове да будимо, Траву да милујемо и дрвеће да љубимо! Хајмо у реке лица да уронимо и Себе у водама њиховим да погледамо! Планине белим облацима да окитимо, Пољупце звездама да пошаљемо! Хајмо сви по бајку да одсањамо И кад се разбудимо у њој да живимо! Хајмо – радост да сејемо, Осмесима таму да светлимо, Коло светлости да направимо!
Ветар ти разноси лик и једино сенка твоја још поред мене стоји. Ехо преноси последње речи које нестају у даљини и расипају се по читавом свемиру. Сунце зрацима буди у мени последњи додир твојих руку, али без топлине. Све ми је одузето. Нико не зна да опстајем снагом коју носим у себи, снагом неисцрпне љубави и шапатом твојих речи које се изгубе у минулом сну, а ја их оживим иако знам да су лаж јер потребна је огромна снага да једна жена може тебе да воли.
Јахачи праисконог таласа свести Величине које је изнедрила Потка Спавалице наших министара културе и просвете Владислав Петковић Дис
У дивном приказу професора србског језика Ненада Гугла о чудесном србском песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка, из своје бусије, видела и написала:
Јован Скерлић: “То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика“.
Велибор Глигорић: “Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго“.
Зоран Мишић: “Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима“.
Борислав Михајловић Михиз: “Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију“.
Прочитајте још једном ове отровне реченице! Још једном усмерите пажњу на речи које су употреили! И мало уђите у њихову свест…
Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.
Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса, громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка. И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину која се зове – Владислав Петковић Дис.
Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:
1.Кућу мрака као исток 2.Умрле дане као запад 3.Тишине као југ 4.Недовршене речи као север
Интересантно би било сврстати ове критичаре и њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.
И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:
Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота И с њом спава невиђена њена лепота
И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…
Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, или Творац, или Сведржитељ, или Световид, или Сварог, или Једини Бог, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима, у нашој души.
Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију. Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…
Драган Симовић
Тајинствени Песник Румених Облака Један од четворице јахача Пегаза Крилана Како критичарима или министрима просвете и културе објаснити просторе ИЗА? Ко и зашто, и тако лако, и тако много простора у средствима информисања даје критичарима, од којих су многи обневидели и ошамућени од сопсвеног не-стварања, и који хоће,тако безочно, да пренесу сопствени свет јаловице, на песнике који осећају, виде и живе у другим, тананим, световима постојања?
Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:
Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?
Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која носи регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, delete.
Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ србске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата. Где су сада критичари, макар неки нови Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.
Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији – Праисконији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче, нити Безкрај…
Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост, светлост, љубав, радост… Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства. Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.
Смрти, из вртлога твога цвета страх кљује Моју пролазну наду, а сунце обасјава Недодирнуто дело и верно описује Време што се нађе изнад заборава. . Избледелим звездама свет се окрену И у њима нађе свршетак безкраја. Последњом снагом смрт се у мени прену Губећи полако непомичност сјаја.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 