У кући мојих ујака, у Рађевини, увек је у углу највеће собе стајала на кундак наслоњена пушка.

У тој соби, у којој се понајвише боравило зими, где смо се сви окупљали поред смедеревца,

свим укућанима је била видна,

а и свакоме ко год би од гостију дошао.

Пушка није била напуњена.

Свикли смо на њу, као што су и сва друга деца свикла на пушке у својим кућама.

Тако смо живели.

Пушка је увек била при руци, злу не требало,

али и да својим видним присуством одврати којекакве смутљивце

од њихових неума према кући и чељадима дома нашег.

Тек сам у гимназији научила да пуцам на редовном бојевом гађању.

Веома успешно.

Мој брат Милутин купио је недавно дванаестогодишњем сину ваздушну пушку.

Да вежба.

Ујаци моји небеске њиве сад ору,

али пушка још увек иза кућних врата стоји.