Фото: Атлантски океан; Википедија

Само вода може да подари потпуну самоћу

сличну звездама сличну тишини расклопљеног неба

да опече време да испуни рубине

и да створи прошлост од онога што још није дошло

може да опонаша све што није и зид да буде

али себе не може да подржава ту је сасвим једноставна

она је залиха сна и смрти и свих могућих

могућности највећи и чун и пут

који сам путује сан који себе сања

нада која се себи нада не откривајући се никоме

вечито будна док слатким сном крепи

никако да себе успава

толико јој неспокојне обале и лутају јој острва

толико јој гласна песма која протиче док воде стоје

мир и спокој поклања најнеспокојнија најпобожнија од свих елемената

клечи као киша пред отвореним капијама

ноћи у коју се улива целим својим небом

протиче у времену и међувремену

и у ванвремену једина поседује заборав

вода воде вода земље вода неба вода угасле ватре

сваке се вечери улива

у наручје белог бога.