Не говори ми да те с пажњом слушам,

речи су поређана слова која мало значе,

осећања твоја по тону ја кушам,

да наслутим ако се невоље над тобом облаче.

.

Ти ни не знаш да твој говор ритам има,

октава распон по којима се увек креће,

твоје су радости, несанице и наде у њима,

за прошлим напола већ догореле свеће.

.

Зато те слушам а не умем да поновим,

пратим звук хоће ли сонату ил фугу,

по ноти умем да те пред тугом уловим,

поведем на безбедну, страну, другу.

.

Онда те љубим и причам бесмислице,

најтужнија арија мора доћи до краја,

љубим мргодно, смркнуто ти лице,

да смех чујем у тону мога, само, раја .

Млак и нејак, схрван сопственом тежином,

У хладовини лежах и лаке снове снивах.

Усних глас како ме кори Божанском јачином,

Што живот не љубих и смрдљивим барама пливах.

.

Не плаших се, нит се гордих, нити се оглуших.

Устадох, будан по први пут, и око себе се осврнух.

Видех низбрдицу оцвалу и унапред у њој се осуших,

И видех и узбрдицу, и њоме се, трновитом огрнух.

.

Ђуриним и Јовановим траговима, не цвећем за женама,

Рвах се са медведима и лавовима, и поганим хијенама

Не дадох громовима и муњама, и облака семана,

Да ми охладе веру у сунце сјајно над њима, и крв у венама.

.

За сваку препреку захваљивах Творцу, и вапих за још,

Жедан медовине која ме чека на врху, а која се вековима слади.

Гадљив према сплачинама коју свака шуша купује за гдош,

Хтедох опити се оним што се мукама заради.

.

У борби самотној, све теже пратих очева и браће ми траг,

И помислих да до циља више се не стиже, да Данас је недостојно.

Подижући поглед, угледах на врху како се вије идеала стјаг

Који они побоше Јуче, и око мене милоне пред којима узмиче враг.

Умри! Умри!
Умри у овој љубави!
Ако умреш у овој љубави
твоја ће се душа препородити.
.
Умри! Умри!
Не бој се смрти
онога што је познато
Ако умреш у тренутку
постаћеш безвремен
.
Умри! Умри!
Покидај те ланце
што те држе заробљеним
у свету веза
.
Умри! Умри!
Умри у бесмртности
и постаћеш вечан
.
Умри! Умри!
И изађи из овог облака
Кад се небо разведри
као месец вечни ћеш сијати
.
Умри! Умри!
Умри у граји и буци
свакодневних брига
У миру љубави
искру живота ћеш наћи

Одлазим да уберем смарагдне потоке
Цвет и лептира
Да видиш љубав у двоје
Божански склад њихових боја
За тебе љубави моја
.
Одлазим да Ти донесем
Букет црвених ружа
Вино што опија
Наду што душу буди
И плаве тишине мора
Музику од свих нота
И Сунце са хоризонта
.
Одлазим да ти донесем
Зоре црвених макова
Звук пролећних немира
Ђурђевак са невиних даљина
Додир чежње са препуно уснулих боја
Трачак месечине
И сва четири годишња доба
За тебе љубави моја
.
Одлазимм да ти донесем
Велики бели дом
Крила зелених брегова
Камен што трајање пише
Реку што сунце у њој спава
Цвет што срцем плеше
Ноћ и дан који миришу
Белу птицу
И у руци њеној
Песму и огрлицу
.
Уз пут сам ти брезе посадио
Тишином у њих љубав уградио
Под сводом нашег неба
Запевала птица бела
Бог све ово чује
Па се са птицом дописује
Птицо моја чућемо се често
Сад је ту светилиште
И за љубав свето место
.
Одлазим у башту сребрних двора
Пупољак душе да засадим
И на крст Божији да уградим
Љубав сам дигао на Божији престо
Ту је сада наше место
.
Отишао сам да молитвом срца
Бога тражим и да питам Бога
Љубав шта је
Љубав је оно што ти она даје
.
Одлазим на почетак тајне света
Да ти упалим небо
Светлима зоре
Да крене живот
И да те у њега зовем
Тајним мирисом ружа
И молитвом песме твоје
Закуцај сад на срце моје
.
Будан и жељан те ватре
Уснама врелим
Љубав ти дозивам
И испред тебе стојим
У души ми ватра неба
Отварам ти срце моје
.
Одлазим у небеске алеје
Да пронађем Христово срце
И да Христа питам
За љубав и како и где је
И како да нас
Вечно срце греје

Фото: Фб страница – Beautiful flowers for you

Хедонистичка пјесма

требала би

јести

допадљиво,

пити достојанствено,

вољети

јасно,

живјети живот

страсно.

Требала би појести себе.

Фото: Новак Ђоковић, 24-ти пехар; Фејсбук

Не може ти Србин вјековима

За громадна захвалити дјела

Вјештином си својом засјенио

Великога Надал Рафаела

.

К’о звијезде у мрачном свемиру

Побједе се твоје сјајне множе

Са завишћу гледају те брате

Анди Мареј и Федерер Роже

.

Ти си витез савременог доба

Ти си Ноле вансеријска класа

Човјек што је бацио у сјенку

Мекенроа , Лендла и Сампраса

.

Понос српског рода и племена

Јунак којег сто врлина краси

Наспрам тебе ситни су к’о мрави

Рој Емерсон и Андре Агаси

.

Своје име словима си златним

У повијест упис’о тениса

Превазиш’о Џимија Конорса

Виландера , Бјорна и Бориса

.

И Данило Медведев је јуче

С лица сузу обрисао горку

А ти пуним заблистао сјајем

На “ Гранд слему “ у граду Њујорку

.

Двадесет си и четири досад

Освоијо велика турнира

Ти си сабља што неправду реже

Српски херој у вријеме мира

.

Борац против ђавољијех сила

Што нам душу и тијело трују

Ратник што је рекетом светио

Книн , Кошаре , Бљесак и Олују

.

По теби ће једног дана брате

Да се зову улице и школе

Срба има десет милиона

Ал’ само се један зове Ноле

Фото: Планета Земља; Википедија

Ко ће, свете, да нас мири,
Кад не буде више снова,
А исток се јутром шири
С оком златних пламенова?

Куд потећи када оде
Плава звезда што је сјала,
Што се небом и дном воде
Даноноћно котрљала?

Одвећ будан шта ћу рећи
Зрелом житу што се вија?
Зар је живот поље прећи,
Лишено свих илузија?

Нећу видети у окрету
Модрих вала што се буде
Бледу сенку у покрету,
И познати нећу људе.

Кад не буде више снова
А исток се јутром шири
С оком златних пламенова,
Ко ће, свете, да нас мири?

Заборавио сам кораке без посртања

Све недосањане снове на дивљем облаку

И ноћи заборавих пуне свитања

Ухапшен од живота у вечитом мраку

.

Пронашао сам душу у паучини ока

Пијанство у бескрају видика васионе

Заборавио сам уздах у бразди заскока

Заробљен на лађи што неповратно тоне

.

Заборавио сам мирис росе негажене

Месечеве сенке на девојачким грудима

Пронашао сам мисли звезде угашене

Тежњу ка псима и црвима а не људима

.

Заборавих сва лутања маглама ума

Разузданост пролећа у освите лета

А сазнадох истину на друму без друма

Убијену жељу да део сам овог света

Најмрачније је пред зору. А док зора јасно Сунце не дозове, ваља се борити. Крвници не стају све до првих зрака Јаре. А онда нестају – заувек.

Србин песмом зове Сунце, да огреје и оживи и да спали сваку нечист.

Оштри звуци рата Земљом хује.
Хита бес мржње, гута врело,
ка свему што оста и даље свето
ка сваком што високо држи чело.
.
Вечни, тихи.
Мрамори бели стоје пред нама.
.
Заувек чувари сећања светих
заувек у њима стихови звездани
да живот јесте плам живи, бели.
Да је Дух Свети пламен неугасли.
.
Чувара вечности више нема
јер она се чува сама истином,
нема јачег плама од речи живе
греје праведне својом жестином.
.
Из пепела ватра ће се опет дићи
наново јара што беше некада
да покрене срца божје деце
гле – безсмртни живе сред времена.
.
Славу вечну тихо зборе,
Мрамори бело-сребрног кристала.
Живим пламом јасно уписано,
сил силницом печаћено:
.
„Где год да је Бого стихом
Срб вас свети запевао,
ту су родне груде свете
ту се игра Божје дете“.
.
Нека буде што бити не може!
Слава Творцу сред небеса
У нама су благослови
У нама су сва чудеса!

Извор: Звезда Род-Zvezda Rod

ЖиваДа

Створила си ми од кристала ланац

са четири латице у облику цвета

Нерастворљиви и вечни.

.

Млад твој израз у лицу и духу

помиловах руку, која дарује ми дар,

живи дар.

.

На леђима хаљине из мог срца вез

стоји да те чува црвен срца дар

Жив је, ЖиваДа

.

Брест, конак, огањ, снага

Ветар управља променама,

Девана отвара поља широка

дарује белог једнорога!

.

Полети сестро, у дворе наше

Кристално беле куле у светлу,

састави оно што зби се сада

са јасним знамењем уз Вида Бога

душе исцели ко год то иште,

капије остави отворене

одређени чувају тајне,

пролаз нек буде чист у ратника,

да с Видом Богом у походе оду,

У част и Славу!

.

ЖиваДа, Девана делајте у Праву!

Са вама сам ја!