Фото: Крф, острво Видо; Википедија

1.
Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео,
И прозирно море непокретно снива
Сваки од нас жудно одмора би хтео,
Нико од нас жељу за миром не скрива,

.
Ал гле! Поред уско усечена пута
Овде-онде сенке сусталих јунака
Згрчена им тела, крв им замрзнута,
И умрла мушкост моравских сељака.

.
Задњи пламен њиних очију још моли
За још једним даном угашене силе,
Док се грче уди каљави и голи,
И мишићи стењу и скупљају жиле.

.
То су борци наши, жртве нашег рода,
Браниоци земље и њенога права;
То је откуп који захтева слобода

.
За светлост са којом има зора плава
Да озари њина освећена чела
одгна ноћ ропства са родног им села.

.
2.
И бесно шиба ветар. На небу нигде звезда.
Облаци гмижу црни и блеска муње зрак;
Промрзли цвиле птићи из својих палих гнезда,
И кроз ноћ крик се совин ко језив чује знак.

.
Кроз целу бурну ноћ се равлеже вапај: мати!
А ветар бесно шиба, у бескрај гони плач :
С фијуком мртве душе у вечни покој прати,
А смрт за нове жртве са мржњом оштри мач.

.
О децо земље свете, зар удес злобни смеде
Са visa славе да нас рине ил можда због
Грехова неких тешких казнити све нас хтеде
Овако страшно Бог?

Фото: Крф, маузолеј; Википедија
3.
Тужан иде спровод док ветрови гоне
Облаке по влажном и смраченом своду;
И док у ноћ јаук умирућих тоне
Тужан иде спровод кров блато и воду.

.
Дуг ред немих људи кроз ноћ црну газе
Уским путем, тешко назиру кроз таму
И низ стрму страну хучном мору слазе
И долазе најзад на обалу саму.

.
Мир. Не плаче нико. Ни звона не звоне
Нит се чује песма тужнога опела…
Далеко од својих и од земље оне
За коју су дали своје крви врела,

На дно мора јунак за јунаком тоне…

.

4.
Свиће … По мору први дрхте зраци.
На каменоме, исплаканом жалу
Помрли леже незнани јунаци
Који су сву ноћ чели на малу
Лађицу да их на пучину баци …

.
О, браћо драга! Кад би малке знале
Какав вам покров црни удес спрема
Никад вас оне неби с груди дале.
Ал за вас овде, за вас места нема
.

Острво мало, морате на вале.

.
Збогом! Из влажних и немих дубина,
Скривени телом немирнога мора,
Нећете чути вапај из даљина
Из наших поља и из пустих гора
Кад мајка буде свог тражила сина.

.
Нећете чути и нећете знати
Но мајке ваше … Шта ћемо им рећи
Кад нас време домовини прати?
Ко ће им смети бол да зада већи,
Ко ће им од вас задњи поздрав дати,

.
Ко ће им рећи где сте закопати?!…

Фото: Видо, србска кућа
5.
Топло јунско сунце бљешти изнад мора,
Сијају у зраку крила галебова,
И блистају снежни врхови са гора
Далеких под сплетом зрачних праменова.

.
На пучини тихо, у свечаној тузи
Дрхти глас опела као јецај струна:
-То за мртву браћу Бога моле друзи,
Погружени болом из маленог чуна.

.
И лебди врх мора песма свештеника
Озбиљна и болна, свечана и с тугом
За вечити покој душа мученика;

.
И прозрачно небо слуша са висина
Као добри друг се опрашта са другом
Који мртав лежи под морем Јелина.

.
6.
Кад је задње звоно зајецало с храма ,
И последњи јунак сустао и пао.
Кад је земљу целу обавила тама,
И тиранин с мачем на поља нам стао,

.
Ми смо овде дошли избодених груди,
Без крви у срцу, са болом и тугом,
Да чекамо нову зору да заруди
У душама нашим и над нашим лугом.

.
Севале су муње и падале кише,
И језиво ветри певали опела
Над мртвих којих било је све више
–Један народ цео, једна војска цела.

.
И када је најзад потонуло тело
Последње би борца на острву, с буром
Последњи је олуј зајецо опело
И изумро негде у бескрају суром.
Без њихова плача, молитви и свећа
За слободу земље и њених олтара.

.
И једног ће дана мотика сељака
Подизати овде плодне винограде,
И над гробљем наших незнаних јунака
Песма ће се чути синова Јеладе.

.
И море ће плаво да пени и шуми
И да прича повест ових страшних дана
Када су се ове подизале хуми.

.
Над телима палим умрлих титана.
И крстови прости биће свети знаци
Да и овде леже моравски јунаци.

1916.

(Комплетна песма)

Фото: Фб страница – Colorful Garden

Јелисије Андрић, аутор песме ,,Видо, острво мртвих“

Ко је био Јелисије Андрић и какве је песме писао?

Јелисије Андрић рођен је у Ужицу 1894. године. Био је књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата, уз подршку Николаја Велимировића. Учио је Богословију у Београду, а затим је у Оксфорду студирао теологију и књижевност (1916–19). Студије је започео на теолошком колеџу „Рипон” у Кадесдону близу Оксфорда, затим је уписао постдипломске студије на Богословском факултету Оксфордсог универзитета, попут Аве Јустина Поповића, који ће касније постати његов кум.

Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник штампан под насловом „Кад су војске пролазиле”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву). За кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.

Јелисије Андрић је у Оксфорду, на енглеском језику написао дело „Историја српске цркве, од заснивања самосталности до пада Патријаршије (1219-1463)”. Ова студија није била објављена током његовог живота, већ доста касније (Прометеј, Нови Сад 2020)

У Чачку је објавио збирку љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова”. Изашла је 1922. године у издању “Штампарије Стевана Матића”. На предлисту се налази штампана посвета аутора: “Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце”. Прва песма у књизи носи наслов “Мојој љубави”.

У збирци је публикована и његова песма “Видо, острво мртвих”, коју је написао 1916. године.

Преминуо је 1925. године од туберкулозе, у 31. години живота, у Смедеревској Паланци. Отац је српског писца, драматурга и публицисте Драгослава Андрића (1923-2005)

На Орлови, крај путе Чачак – Ариље, у Тијању Зијад-бег имао је тамницу, која је увек била пуна сужања. Да би робље мучио, у ту јазбину, убацивао би међу људе, и змије отровнице

Досадио народу зулум, па у поноћ позове хајдуке. Арамбаша Ненада Стоврат сачека Зијад-бега и одсече му главу у шуми. Затим, са дружином, похита на Орлову и попушта суђње…

Тамо где је било мучилиште Срба – данас је Тамница.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Фото: Тамница, Дис; Википедија

Фото: Пун (цветни) месец; Википедија

Тихо вече у Тијању благословеном

На истоку понад дуге Јелице планине

Помаља се плови лагано пун Месец

Певају птице зриком зричу зрикавци

.

Уздижући Месец – прекрасна слика

И ширећи осећај радости у грудима

Ах! радост нема време има Вечност!

Радост је наша суштина наша природа

.

Неки људи чак и мудраци слове патњу

Пишу саге о њој као да јој се удварају

Патња чисти али не гура дух напред

Патња растреса дух радост га подиже!

.

Вече пуног Месеца – тихо певушимо

Силницу – Васкрсење и вечни живот!

Проницљиво умујући природне законе

Надчулно и радосно спојени са Богом

Фото: Фб страница – Mina elegant

Сви смо ми бар једном побегли из школе.

Сви смо бар једном седели у клупи.

Сви смо бар једном паметни били

и сви бар једном испали смо глупи.

.

Мудрост се тако стиче.

Не може да се купи.

Сви смо ми бар једном у животу погрешили

и сви смо бар једном проблеме тешке решили.

Сви смо ми, бар једном, плакали над судбином

и сви се бар једном судбини насмешили.

Нисмо знали, али постојањем својим

многе смо тешили.

Све нас је бар једном преварио неко

и ми смо бар једном неког преварили.

Сви смо се радосни купали на киши

и сви се тужни једном од кише скрили.

Да, сви смо једном деца били.

Сви смо се, бар једном,

зеленим воћем гађали

и сви се бар једном са другом посвађали.

Не знам како, ал` смо лако

будуће догађаје погађали

и сви смо бар једном због љубави умирали

и сви се бар једном због нове наде рађали.

.

Ми смо скупа сви небески грађани.

Чудни сплетови околности

су се некако догађали

и све нас је бар једном заболела суза туђа

и сви смо бар једном залутали у животна беспућа

и сви смо бар једном плакали и певали до сванућа.

Заиста верујем да све нас скупа чека

једна небеска кућа.

Сви смо бар једном трчали испод дуге

и сви смо бар једном осетили додир невидљиве руке.

Фото: Дуга; Википедија

Фото: Pisanija iz duše – WordPress.com; Википедија

Поезија је срце душе,

у којој дише слобода.

Док рањено срце најлепше пева,

тело је заклон

срцу и души

од невремена, до безвремена

и трећег неба,

јер седмо небо*

је недодирљиво далеко.

.

.Живећи

благородним животом,

до трећег неба** –

горњег Јерусалима,

се успињемо.

.

Наше светло је у нама.

.

И иза тамних облака,

увек је Љубав јака,

неуништива,

Љубав нашег Творца.

.

Док варљиви ум покушава

да нас доведе у заблуду,

верујмо срцу, небу, звездама

загледани у вечност.. *седмо небо –Песникињин доживљај за библијско Помињање неба. Небо је стварно место које је Описано у Библији. Реч “небо“ се само у Новом Завету појављује 276 пута.

.** треће небо – Апостол Павле је био узнесен у треће небо, али му је забрањено да открије шта је тамо доживео.( 2 Корићанима 12:1-9).

Изнад баште сањивих сјећања
прелијећу прве ласте
испијају бисерну росу
бијелих тулипана
које си вољела
и брала
кад су отварали своје круне
у априлу
и кад су навирале сузе
раног прољећа
а ми дугим пољупцима
гријали озебле ноћи.
.
Боже
колико само љубави стаде
у мојој и твојој души
док смо ослушкивали
бијела свитања
и ходали зором боси
путељцима између
прошлости и ових
поломљених дана
које бих волио заборавити.
.
Дођи вечерас
кад заспу све птице
и ријека утиша
своје мелодије ноћи…
чекаћу те мила
у притајеним жудњама
заборављених надања
у којима у дубини душе
тражим затворену шкољку
у којој се крију
тајне наших чекања.
.
Ноћас ћу опет
у старим сјећањима
тражити сенке изгубљених путника
чије су стазе давно зарасле
и залутале морнаре
без кормилара и луке
што их олује и буре
однијеше у беспућа.
.
Ноћас ћу драга
слушати
пјесме жедних птица
и тишине које умиру у ноћи
јер праве љубави
увијек ћуте и срцем говоре
а моји стихови су ноћас
саткани од бола
и клетви д‌јевојачких суза
јер били смо грешници
и дуго ћемо пјевати
пјесме жедних птица.

Фото 1,2:Фб страница – Birds World

Фото:Фб страница – Janice Rosinski

Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Фото: пламени мач, символ ватре

Kуца ово срце у грудима живо,

залуд си се дуго од њега сакрив’о,

ковач моје среће љубав к’о мач кује,

одjекују речи, свуд’ се ВОЛИМ чује.

У погледу моме изнова се сјаји,

обљесак живота тајновито таји,

сањалачко срце зачетак је мали,

ал’ га свака песма разграна и зали.

Римом својом оштрим уздах што те воли,

тоцило камено у ток се претвори,

твоје име оста на мојим уснама,

ту си мач и стена, трајеш годинама.

Груди да ми секу, бескрај би остао,

крвца да потече, опет би сијао.

Kол’ко год да боли, драгоцен си мени,

витез је без мача, ал’ му мач у вени!

И не може ништа ту да се промени,

заувек остаћеш осећај пламени!

У дупљама јаругастим

Очи свевидне

Свет недовидеше

Од сукрвице.

.

Породише поглед

Занавек болни

У безнађе живота

Земног.

.

Од рођења

Лебдеше безнадежно

У простору незнаном

Светлом необасјан

Од таме.

.

Ни дању

Ноћ не осване

И бане у просторе увек

Једнолине

Знане.

Фото: Фб страница – Janice Rosinski

Свирала је мене изабрала,

Прсти сами по рупама лете,

Душа ми пева све до свемира,

А срце србско коло оплете. 

.

Ти танки, јецави звуци

И плачне, тихе  песме,

Чувају нас од болести,

Па ни зло да приђе не сме, 

.

Да приђе, да мори,

Сви тамни злотвори,

Лагано плове кроз свемир

И души мојој доноси мир. 

.

Свирало моја од зове,

Пратиљо моја у вечност,

Свирај ми ноћи ове,

Донеси духу светлост. 

.

Фрулице блага, фрулице мила,

Двојнице моје пустите звук,

Све што је тамно нека оде,

Ти си ко исконски Србски вук. 

.

Понеси моју суштину,

Далеко негде У-Рај,

Да видим лепоту свега,

И Божије милости сјај.