Ти, са великим ожиљком испод ока,

са пен..ом твориш крст,

надобудна си искричава таштина

прелепог старца –

имао те је на свети пост.

У гласу ти се исписује достојанство

прерано отишлих,

а живост и даље подрхтава пред клонућем.

Заклињеш се пречесто велечасностима

кад их замишљаш тако саме испод воде.

У глад твоје путености

забио се мирис мудраца

и дала си сваком да те прочита из длана

пошто су се решили твог става

као добродела.

Ти са главом коју сакрива превише косе

загребала си по површини и ретора

само да би ти домороци седели у крилу

и звали те бојама које не знају.

Схватила си као свака стара Аулетрида

да и оном овенчаном крају фруле

последњи је тон.

Небо је плаво али и није тако плаво

кад зађеш у њега,

земља је црна али и неје тако црна

кад се настаниш у њој.

.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

Обрађивање азбучних слова кроз поређење са астролошким знацима започећу са словом Д које у азбуци носи пун назив ДОБРО. Слово Добро се у календарском колу налази мало пре пролећне равнодневнице, дакле на хоризонтали календарског крста, на граници земље и неба односно хладне и топле половине године или границе ноћи и дана. То је календарска позиција која одговара знаку Риба.

Знак Риба је 12-и и последњи знак зодијачког круга и он сажима сва искуства предходних знакова. Карактерише га колективно несвесно, саосећање, интуитивност, жртвовање за друге, затворени простори (12. кућа), сањарење и уметничка занесеност (Нептун). Као последњи стадијум зодијачког круга, Рибе су знак из којег се рађа ново коло живота, предстадијум новог круга у којем се спајају искуства проживљеног и потенцијал онога што ће се тек живети. Стога је сасвим оправдано почети астролошко азбучни круг са словом Добрим и знаком Риба.

У феничанском писму, слово Д носи назив Далет (изворно дл) и носи значење врата (двери, door). Иако позицију Добра и Риба можемо посматрати као врата између два пола године (ноћи и дана) или врата кроз која улазимо у нови зодијачки круг, постоје назнаке да је ово слово још раније имало и другачије значење. Званични став науке је да је феничански алфабет настао од египатских хијероглифа. У прилог овој теорији стоји прото синајско (или прото хананско) писмо пронађено у Египту (полуострво Синај) датовано на око 1500 г. пне. које представља најстарију признату верзију феничанског писма (називано и палеофеничанско или палеохебрејско писмо). Слова овог алфабета имају нешто сложенији облик – представљају прелазну фазу између алфабета и хијероглифа. Међу овим натписима наилазимо и на знак рибе који званична наука посматра као другу верзију слова Далет, настало, како наука тврди, по угледу на египатски хијероглиф рибе. На хебрејском риба гласи даг што се узима као предпостављени назив древне верзије потоњег слова Далет.

Све ово не би било ништа посебно значајно да не знамо да се у календарском колу азбуке слово Добро налази управо на месту зодијачког знака Риба. Да ли је древно слово Д, претеча феничанског Далет и српског Добро, заправо симбол рибе?

Когнат хебрејског даг у значењу рибе налазимо у српском називу за шкољке – дагње. Још један когнат проналазимо у немачком језику као старогерманско dagaz или савремено tag у значењу дана. Какве везе дан има са рибом?

Санскртско даану ( दानु )значи кап росе, течност, кишу али и ветар и ваздух. Ова реч се налази у Авести у значењу реке. Овај корен је присутан у именима четири словенске реке: Дунав (Данов?), Дон, Дњепар, Дњестар. Каква је веза између воде (ваздуха) и дана? Дан карактерише плава боја неба а плава боја неба је одраз плавих вода (плава од пливати, пловити, поплавити, плутати). И у Постању је описано да је свет настао раздвајањем вода (мора) од вода (небо). Хебрејски термин за небеса гласи шамајим и буквално значи небеске воде (мајим значи воде). Дакле небо које осветљава дан је у свести наших предака схваћено као течно, као „горња“ вода (вода је пра-твар – сва материја неовисно од своје густине таласа – вибрира, стога елементи и носе исти језички корен у нашем језику као вотр, ветр, ватр, рт, етр). Позиција слова Добро, као и знака Рибе у календарском колу је време буђења пролећа у години и време зоре, буђења дана. Светлост дана открива плаву боју неба као и плаву боју мора. Дан означава плаветнило неба (горње воде) као и ваздух и ветар, елементе неба (даану – дунути, вотр и ветр). У истом значењу је и немачко tag (дагаз) у вези са водом – рибом. Дан као потврдни чин природе (насупрот ноћи, ношти, ништа) у етимолошкој је вези са потврдном речицом да (насупрот не) као и глаголом дати (дај, давај, дажд – што носи значење и кише, росе). Већ сам писао о томе да слова Д и Н стоје насупрот једна другом у календарском колу. Добро стоји пред излазак дана а Наш стоји на заласку дана пред почетак ноћи.

Свему реченом можемо додати и то да се руна старијег футрка која означава глас „д“ зове управо Дагаз (дан – зора). Дагаз стоји на крају рунског низа и представља крај једног кола и рођење новог баш као и знак Рибa. Руну Дагаз чине два троугла окренута један ка другом и симболизује бесконачност, просветљење, почетак и крај, ново рођење. Дагаз симболизује и вечно трајање живота, његов ток што је такође и својство вода које вечно теку. Дакле ова руна је и графички блиска Добру и Далет (троугао). Када би само мало померили средиште сусрета два троугла на страну (на тачку златног пресека), тако да они по величини не буду симетрични добили би симбол рибе где би већи троугао симболизовао тело рибе а мањи њен реп. То би управо био облик палеофеничанског слова Даг.

Знамо да су слова мењала свој положај и облик кроз време. Слова феничанског писма стоје окренута хоризонтално у односу на слова савремених писама. Пре 1000 г. пне слова су се уписивала окренута вертикално али обрнуто у односу на савремена писма (ово може бити назнака да су се слова заправо записивала у кружницу календара због чега су се временом „окретала“ ). Прото синајско Далет има изглед обрнутог Д дакле хоризонтална црта и полукруг испод ње. Имајући у виду календарску позицију азбучног Д, изглед прото синајског Далет можемо схватити као представу доњег полукруга календара или Сунца тик испод хоризонта. С друге стране српско Д може представљати Сунце које провирује изнад хоризонта у зору дана (горњи полукруг календара чије време најављује Добро). Ако претпоставимо порекло азбучног календара из околополарне пра цивилизације, време слова Добро пада у време почетка поларног дана када Сунце после дуге поларне ноћи најзад провирује иза хоризонта доносећи дуго чекано светло. Након слова Добро иде слово Живот које симболизује младо, пролећно Сунце (његове зраке) и стога одговара знаку Овна (Јарило – Жарило). Занимљиво је да након руне Дагаз рунски низ започиње са рунама Феху (стока, стадо) и Урус (бик) које би могле одговарати зодијачким знаковима Овна и Бика (Феху носи и значење блага што се и у нашем народу међу сточарима односи на стоку, најчешће на овце).

Све ово не значи да је изворно слово Д имало и другачије значење, односно да је савремени облик (и идеја) у неком тренутку заменио стари симбол рибе или чак да је савремени облик потекао од изобличеног симбола рибе. Постоље слова Д могло би бити изобличен рибљи реп док би троугао могао бити рибље тело. Облик руне Дагаз указује да је и тако нешто могуће. Слово Д се налази у речима којим описујемо дубину (dig, deep, down – доле) што је својство воде, а по дубини носи име и риба делфин (длбин, дупин, делфин).

Геометријски симбол рибе чини пљосната елипса. Исцртавањем продужетка елипсе добијамо рибљи реп који симболизује бескончност – продужетком линија рибљег репа добили би нови симбол рибе и тако би могли у бескрај („риба риби гризе реп“) – видети слику. Вода је бесконачна и она вечно тече, таласа као и сам живот. Риба је био симбол раних хришћана – хришћанство се појављује почетком доба Риба (апостоли су „рибари“). Саму суштину православног хришћанства могли би да опишемо једном речју као ДОБРО. Симбол рибе усправљен вертикално означава и женски полни орган, такозвана „врата народа“ (далет – двери). У народном језику користимо израз „рибица“. Вишеструки низ „риба“ графички нам приказује спирале које изгледају као ДНК. Скелет ДНК има попречне ланце који изгледају као рибља ребра па су стога и ребро и риба у етимилошкој вези (и реч добро садржи исте гласове/слова – ДоБРо). Тачка спајања две црте на рибљој елипси је моменат сусрета – зачећа – рођења. Потом се црте раздвајају као два пола (мушко и женско) – људско биће се рађа као полно (мушко или женско) и сазрева као појединац док га његова природа „савија“ ка супротном полу како би се поново сјединили (црте се поново спајају) при чему долази до рођења новог живота. Риба стога симболизује и продужетак рода – бескрајно коло рађања (и умирања). Из воде настаје Живот, наредно слово у азбучном низу.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 43ћи наставак)

Навече, кад месец небом закорачи

И звезде затрепере својим сјајем

Моја љубав обуче боје ноћи,

И крене ти у загрљај,

 И не хода, но, у сусрет, ти трчи!

И у трену прође многе градове,

Вароши, села, засеоке!

Реке прескочи ко потоке,

А планинске врхове високе,

Стопалима тек дирне!

Ни ветар ивањски је не чује,

Када га на путу свом, помилује!

И сви становници шума

У трену застану, и заћуте,

Да погледима је поздраве, и отпрате,

А сва језера утихну своје воде,

Отворе очи, и у одсјају ноћи,

Запевају песму писану у вечности!

А кад стигне теби,

Затрепере јој златни у коси цветови,

И небо љубави се обуче

Многобојним искрама нежности!

Окрени точак звезданог неба ноћас за мене,

богиша једна под плавим сводом за тебе вене…

Ал како вене, тако и цвета свакога лета,

и мирис шири, пркоси Сунцу… Призива кишу!

.

А, када бели облак се смрачи и гром огласи,

латице њене весело тада свежину дишу…

Олуја снажна кида све травке, богишу чува,

она сва дрхти, стрпљиво чека… Kорен јој жедан!

.

Окрени точак звезданог неба, муња нек сева

и моја душа весела биће, песму да певам…

Ал како певам, тако и грца у мени суза,

спаја се сетно с небеским даждом… Kорен мог срца!

.

И све се врти, и све се свеже у круг живљења,

векови тутње кроз постојање, ново рођење…

Сачувај једну грану живота кад теби кренем,

и одjек силни што ватру створи… Знаш да те волим!

Шумови душе,

.

испосници

небеских годова,

искушеници

разума и снова.

.

Шумови душе,

.

исповједници

сусрета,

гласници

растанака.

.

Шумови душе,

.

вјесници

загрљене пјесме.

Владан Пантелић: Валентина Милачић

Валентина је врло интересантна песникиња; пише песме мудрице, тј, мудрице песме. Објавила је више збирки поезије – “Име тишине“, “Вијенац несанице“, “Близнакиња грома“ и “Ками до камена“  и једну стручну књигу   “Компетенције васпитача у игроликом процесу сажимања теорије и праксе.“  У припреми се налазе, за сада, још две њене збирке поезије. Била је активан  учесник међународних  научно-стручних  конференција, добитник је више награда, а њене песме су објављене у многим књижевним часописима, антологијама, зборницима, и превођене су на више језика. Члан је неколико  удружења књижевника. Живи и ради у Бањалуци.

Од светлости и звука направљена

од вечности саткана

погледом нежним праћена

љубављу целивана

искуствима поучена

телима ношена

у сузама утешена

у тешкоћама бодрена.

.

Топлином разнежена

лепотом задивљена

блаженством занесена

вером у Њега вођена.

.

Ј.Б: Збирка – “Светлости моја“

Некада даво постојало је царство Свијетлог Рода и звало се Чаробна Гора. Кажу да су били потомци Звијезда  и носили су у себи звјездано сјеме. Не зна се шта је у том царству било чаробније:да ли мора,или горе, небо, ваздух, потоци ил ријеке,травкe,звијерке ил стасити горштаци који живјеше у њему. Чак кажу да је и Сунце другачије сијало но у било ком другом царству на земаљском шару.Љубављу је била повезана свака душа која ту живјеше.

.

Рађали су велике ствараоце:поете,сликаре,зидаре,музичаре,нарочито су лиру свирали,научнике,чаробњаке и јунаке и стварали дјела вриједна уздаха Васељене. Дружили су се са вилама и змајевима и чували своја два свијета .Легенда даље каже да је заштитник царства, Велики Бијели Змај живио на Орловом врху гдје никад у вјеки вјекова људска нога није крочила. Врх је био тако високо,неђе под саме облаке .У змајевом гнијезду су постојала 3 златна јаја и свако је чекало своје вријеме ……

.

И деси се игра свјетлости и таме…као што свако Свијетло привлачи таму јер јој боде очи тако тама посла своје легије да угасе тај пламен. Дуго су се горштаци супротстављали легијама таме. Убацише им на превару док су били изморени од борбе и скоро заспали а то нису смијели, јер у том међупрелазу у сан најлакше се убаца најцрњи од свих отрова -мржња.Заспаше и пробудише се у другом царству. И тако Чаробна гора поста црна.

.

Треће вријеме је ту а ти мој Роде, вјеруј,не бој се, пробуди се, сјети се ко си. Није ти у крви да си мали. Велики се не плаше ни Живота а ни смрти. Ал знај да је треће златно јаје још увијек на Орловом врху и ускоро ће се нешто излећи из њега.

Родит ће се ЉУБАВ….

Вјеруј. .. .

Ноћ – звезде трепере на својим путевима

Кум распростро сламу по васцелом небу

Седим у лотосу на многомоћном месту

Зрикавци малени неуморни а гласногрли

 Идеалан пев за дубоки мир и созерцање

Ни до Лире не стигох суштина ме тргла

У трену ме свест – пребрза и за вајтмане

Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

.

Месец срцаст – око њега вишебојни круг

Миришу цветови које ноћна сила отвара

Нарастају биљке у врту и трава око дома

Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније

Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу

Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана

Веверице орашарке развукле звучну мрежу

Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

.

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?

Оностранство је наша завичајница права!

 Поново зурим ка небу пратећи вековни зов

 Напупила земља – испод себе осећам језеро

Његове воде напајају изворе и реке и људе

Преко хоризонта прелеће неорганско биће

Врви многолико Живот у свем Постојању

Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

На дуњици мојој долетела птица

да ми шапне неке дивне слике:

Како шуме реке, како лају птице.

Разувери моје челик неверице.

.

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ, тако дивно вече?

Дотакла би зору док бремена се буди,

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу и лице невесело:

– Иди птицо моја, ти у друго село.

Однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње,

железна ми љубав привукла све трње.

Сад громови туку нема нигде штита:

Иди птицо, иди песмо…

Кажи, да бол за љубав пита.

У градини мајска ружа цвета,

драга ме се по градини шета.

Шетајући руже мирисала

и ружама тихо шапутала:

“Ој, ружице, лепо цвеће моје,

расцветале у најлепше боје,

ја вас више нећу заливати,

моји су ме решили удати.

Руже моје, нећете ми цвати,

С вама ће се окитити свати.

Ја ћу китит’ свате и свираче,

А најлепше љубљено драганче.“

.

Казивач: Милунка Јовановић

Горњи Дубац

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча