Ако прерано одеш,
хоће ли имати ко
за тобом да заплаче?
Родиш се, оставе те,
сироче..
.
Ако огладниш има ли ко
кору хлеба да ти да,
млека ил меда?
Тешка је то судбина,
сироче..
,
Кад те ноћу тежак сан пробуди,
има ли ко да те утеши?
За добро јутро и добар дан
да се насмеши,
сироче..
.
Знаш ли који број патика носиш?
Који дукс ти се уз панталоне слаже?
Идеш ли у школу,
има ли ко док учиш да ти помаже?
Сироче..
.
Ако доживиш године неке,
док сан свој сневаш..
Има ли неко да ти дом пружи,
како се за живот спремаш?
Сироче..
.
Имаш ли друга, пријатеља?
Мази ли улица,
задрхти ли твоја испружена рука?
Задајети ли зима мука?
Сироче…
.
Кад те заболи зовеш ли
мајко ил оче?
Ако прерано одеш, има ли ко
за тобом да заплаче?
Сироче..

Фото: Сирочче; Википедија

У звезданој свити
Окруженој око
Златног месеца.

У стрмоглавом паду

Звезде падалице
Која најављује
Да је живот
Нечији згаснуо

У ружином грмљу

У блиставом
Огледалу реке
Која тече
На леђима

Облак бели носи

Улици
Којом ходам
У којој ми се
Стопала утапају

Тражим те

У очима
Пролазника
Где се
Настаниле бриге

Одсјају прозорских стакала

Иза којих
Почивају сећања
Сањам
Срећу сам добила

Фото: Фототека СРбског Журнала

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове
Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Јутарњи сунчеви зраци; Википедија

Одабери стварност праву.
Други свет који је исто ту
Само је тиши, личи на сан,
наизглед нестваран.
.
Тај свет те уздиже у небеса
И од тебе чини чудеса.
.
Постарај се за себе
јер нико други неће.
Развиј сам своје умеће.
.
А онда, подели себе свима.
Онда, када те толико има,
Уступи све њима.
.
Ти јеси цео овај свет.
Зато, буди га достојан.
Започни свој лет.

Фото: Фототека Србског Журнала

Време страха.
Време страха од страха.
Време умирања од страха.
Време кад људи по стотину пута на дан
умиру од једног те истог страха.
Страх од смрти, страх од живота.
Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.
Страх од Америке, страх од Европске уније.
Страх од тероризма, страх од смака света.
Страх од туђина, страх од брата.
Је ли то живот са сврхом и смислом?
Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?
Где је ту наш Пут?
Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?
После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!
По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?
Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!
Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!
Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.
Човек у страху престаје бити човеком.
Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.
Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.
Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.
Тај страх је из нашега ума.
Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.
Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?
Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.
Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.
У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.
Страх нас понижава до скота.
Страх је наш највећи непријатељ.
Човек обхрван страхом
губи сва одличја Божја.
Човек обхрван страхом
престаје бити словесним бићем.
Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.
Нема јаднијег створа
од човека у власти страха.
Србине,
кога се и чега плашиш?
Победи страх,
и бићеш слободан
попут древног бога!

Некада једина у Европи,
Сада малена, заборављена,
увек магична и привлачна,
поштована и вољена.

Гинули су овде хероји и јунаци,
краљевства и царства бројна настајала,
неким чудом увек претекне неко
да сведочи да је постојала.

Њене реке, горе, лековите воде,
Сама земља света, крвљу опојана,
Ливаде, шумарци и свети гајеви,
Где одувек љубав ниче постојана.

Докле ћемо вако, насред пута злих,
Освајача и пљачкаша је превише,
Никад мира и спокоја, молитвама окићена,
Али се памћење полако брише.

Поносита земљо још поноснијих човека,
Отимају ти срце – Косово свето,
Метохију окађену, манастирску,
Све што је светло је овде уклето.

Господе помози, иако смо мали,
Подај снаге, знања и оружја многа,
Да нам ничу људи светлом обдарени,
Да заштите своје и свакога,

Да у овом рају на планети Земљи
Уживају твоја деца несавршена,
Да нам душа светли, а мисли јачају,
До истека нашег времена.

Фото: Један народ, један сабор; Википадија

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.
.
И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случавевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.
.
И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.
.
Није нас оковао снег, овог дана и месеца 2018. године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!
.
Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

Бићу ноћас бршљан
око твога тела
а ти буди моја
ноћна фрајла бела
нека млади лахор
љубављу замирише
нека похота цури
целе ове ноћи
нек те ноћурак пробуди
ја ћу теби доћи
нека трешње зрију
на грудима твојим
нека бесне олује
нашим венама струје.

Буди немирни славуј
што компонује песме
у шљивику
испод старе чесме
и јутарња роса
из недосањане маште.

Бићу твоја залутала ноћ
која шета градом
и млади месец што вири
у авлије крадом
нека горе тела
у дивљим чезњама
нека вриште јутра бела
међу изгубљеним звездама.

Једном кад останеш сама
разумећеш драга
шта је било међу нама
не желим да будеш
истрошена љубав
да моја надања
буду твоја казна
не заборави никад
оне што ти једном
додирнуше живот.

Буди ноћас мила
ноћна фрајла бела
а ја црвени бршљан
око твога тела.

Фото: Црвени бршљен; Википедија

Дотаћи небо погледом својим,
и када боли и кад се воли…
Дивно јесте и истини склоно,
стабло љубиш, стапаш се са кором.
.
Све је наше и облак, огњиште,
и оне реке што жубор праве,
моје очи – зелено пландиште
и твоје сјајне к’о небо плаве.
.
И оне црне попут ћумура
и оне смеђе све чоколадне.
Ма, све је наше што оком видиш,
што срце осећа као наше…
.
Чак и оне поломљене флаше
и пријатељ – пас што репом маше,
и круна цара давних времена,
оклоп витешки и рекло жена.
.
Ношња српска, опанци су стари,
кокарда части на српској глави.
Црвени божур и Газиместан…
Цркве и Храмови и кућни праг.
.
Дотаћи небо погледом својим,
то свака душа чиста заволи.
Горе је Царство вечности саме,
тамо Хероји раме уз раме…
.
Чекају звук од српске слободе,
њихове стопе пишу победе!
Исте стазе и ми сад гледамо
и сваки дан видом их виђамо.
.
Наш Видовдан и ми још чекамо!

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Витез реда Змаја; Википедија