Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Ведски витез; Википедија

Имаш слободу кад имаш птице.
Имаш слободу кад дишеш ваздух,
.
онај исти као кад био си дете.
Имаш слободу кад имаш реч,
.
своју, од корена до неба.
Имаш слободу кад се смејеш
.
и знаш и смеш да се смејеш.
Имаш слободу кад видиш сунце
на истоку.
.
Имаш слободу кад своју душу
ставиш на изложбу и поносиш се.
/.
Имаш, имаш слободу кад ходаш
и знаш да ти се корак чује
и нико ти неће стати на пут
и отети ти срце.
.
Имаш слободу кад певаш
а глас пушта речи твог искона и свуда јечи.
.
Имаш слободу кад си сигуран да птица лети
до краја свог пута и нико неће да је спречи
да слети на гнездо и да опет полети.
.
Звер слободу не зна, она вреба.
Човек руке пружа и осваја слободу.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,..
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше
и божуре плаве росе.
Улицу и башту моју.
Траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар
и увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш,
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.
Даћу ти срце
да га имаш,
у све векове моје,
да пронађеш ритам
и укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле,
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто,
за твоје вене.
Реку нежних ћутања
и све моје тајне.
Да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега.
Белу брезу босу.
Најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Отворих очи.
Погледом прошетах
По осунчаној соби

Драгом лицу поред мене
Нечујно зажелих
Добро јутро

Још један дан
У љубавном заносу

Осећам бол
Превелике нежности

Крварим драге воље
Само да њему буде боље

Полако му се привлачим
Да му не реметим снове
Док се срећна
Врпољим око њега

Чујем га
Како ме нежно зове.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чему ме учиш?
Да истрчим на планину,
погледам на све четири стране?
У облак да ускочим, небом запловим?
Дном мора да ходим,
у језеро његово да зароним?
.
Ох!
Срце жури, трчим да га стигнем!
.
Чему ме учиш?
Ухватих стрелу у лету!
Пољубих руне
на њој писане!
Сећам се, пламом си их урезао
Познајем твоје пламено оруђе,
у шуми прави кругове.

Фото:Фототека Србског Журнала

Вртларко моја књиго истинита
Ноћас садимо цвеће на плафону
Силина безбриге даће нам моћи
Да са-градимо висећу цветницу
.
И виле ће нам понудити помоћ
Виле свилокосе чистунке простора
Наша цветница призваће богове
И богиње косих љубичастих ока
.
Нас двоје трооких добићемо крила
Ти од богова мудрих ја од богиња
И ходаћемо лако бар-а-бар са њима
Дрво смо живота које дуби на глави
.
Дрво стреми Сунцу човек Сопству
Унутарњим видом гледаћемо небо
И љуљати биљоберко на космоталасу
Упарени срцем за-једно све можемо

Фото: Фототека Србског Журнала

Приштав лисно
Белегом лишним
Сновидно видан
Црно сни
.
Рошав рисно
Безнадно надној
К нади свевишњој
Будно бди
.
Скрушен ридно
Беспутно нетрагом
У непут фуријски
Неумно би
.
А глават.

Фото: Фототека Србског Журнала

Завирујем у унутрашње просторе:
у ауричким пространствима мог бескраја
у амбару мојих тихих зрелости
у кошницама мојих медоносних богатстава
у амфорама мојих тајанствених амброзија
у архипелазима мојих мрвица смисла
у ћилибарима мојих стрпљивих чекања
у аквамарину мог кристалног спокоја
Ти, Господе, засниваш своје колоније свеобухвата
разастиреш Своје Биће по мом бићу
плашт Твој открива милост неслућену
у блаженству душе купају се сви анђели
у лепотама искричавим разнизавају се сви атоми
свесјајна Душо свих душа, целино свеспознајна
отвори срца свих бића за чисте вечне духовне истине
велелепне, по природи Твојој

Фото: Лепота; Википедија

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
.
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Фото: Газиместан; Википедија

Фото: Феникс; Википедија

Брда су га опседала ноћу. Под светлошћу, каже,шуме, траве и воде крију душу. У мраку отворе се дубине, тајанство, простор.Говор тишине. Исконско клијање земље. И човек бива искон са душом биља и ноћи.

Ноћу он је бивао ноћ,затрављена тишина. Божанство са крвотоком биља. Клијање. Чекање, слутња млечног свитања.А онда се једном из тамне дубине винула сребрна птица. Бели феникс. Лабуђе бело, рана на апсолуту ноћи.

После је данима сликао сребрну птицу и ноћ.Блиске пределе и таман обзор затечене белином птичјерг тела у високом лету. Данима тако, опседнут, и сам жива рана лабуђе белине.Сликао је све док сребрна птица сасвим не осветли брда, шуме траве и небо, и – ишчезе сред светлости. На слици остаде светао пејзаж.

Од тада је, веле,у њему утиснут знак белог феникса који му се јавља са друге стране платна и ноћи.