Ту, где је данас заспала јесен
и биље прекрише магле луде,
цвет’о је некад, јоргован занесен.
Сад му се више травке не нуде.
.
Магле су трагови касних јесени,
владари неба и свелих трава,
ту, где још по неки цвет занесени
у титрају мог ока спава.
.
Пољане тону празне и пусте
у оне, касне јесени, дане.
Спушта се магла у шуме густе
и ко зна кад ће Сунце да гране?
.
Па да се опет насмеје свануће
и заспе сутон у смирај дана,
приљуби травка уз младо пруће,
устрепти пупољак јоргована.
.
Па да ми опет бокори цветни
заклоне небо и срећно лице,
к’о некад што су, у час ми срећни,
док ја Те гледах нетремице.

Фото: Магла; Википедија

Фото: Чигота, врх; Википедија

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.
Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,
душа ветрова што се враћа са сунцем, настани се
и тумара међу борјем, по ливадама.
Плах и благ, светао и мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то? Валови, вијање свиластих влати,
прелећу прозирни анђели.
Небеске харфе међу гранама, над травама,
тишином, у мирису смоле.

Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.
И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка:
„Сунце зађе за ледене стене …“
Слушам ли то? Дара и Ђула певају.
Бисерно, ко суза чисто Дара и Ђула певају,
одзивају се или дозивају преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу,
златом, благим летом, зачараним детињим слухом.

Са врха Чиготе слећем ли то ја,
паперје душе, или ускрсли ветар, по грању, по травама,
које одавно ничу са Ђулиних и Дариних уста,
са девојачких песама. Свеједно, можда.

У етеру, близу и далеко, преко пролома,
замирисало је и запевало лето међу борјем.

љубавницу Љубицу: љуља љуља љушке,
љаксе љубовијски љути љубљену Љиљану људски.
Љиљан љушти љиљанку љиљански, љускаво,
Љуби љубавнички љубичицу.
Љага љигава.
љубомора Љиљане,
љутитост љиљанке.
Љубичица Љубици љубимица,
љубавнице љупке
љагом љуте људе,
љигаво љубавишу љубавнике
Ljubodraga&Ljiljana.
.
Љубичасти љиљак
Љермонтова љути љубављу,
Љуби љубавно &ljubavnicki
Љубицу, Љиљану, Људмилу,Љубовну.
Људи љубоморишу љубитеље Љермонтова,
Љермонтов љусти љутику, љуби ljutića& ljiljka,
Ljubljanicu&Ljuticu
Љермонтов љуби ljubav&ljubomoru ljudi.

Фото: Љигаво мекан; Википедија

Фото: Девојка и змија; Википедија

Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Космос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан
.
Линију тану и малу-
Границу Вјечности и Друма

И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Коракнух по Небу
У мени запјева Друм

Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове-
Високо горе
На лицу Вјечности
Гд‌је спавају Нада, Љубав и Вјера
И гд‌је тихује Бол

Широким, д‌јетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе-
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гд‌је тихује Бол!

Фото: Фототека Србског Журнала

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

Свесвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом и структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Фото 1,2: Божанска лепота; Википедија

Где нестаје све
Кад се предам сну
Где сам ја када заборавим на себе
Да нисам код тебе?
Има ли заборав место
Питам се често
Или све само престане да буде
Део ове игре луде
Оно што постоји
Заборава се боји
А љубав као да се плаши постојања
Јер ту бива све мања
Када би имала избор
Вратила би се у извор
Овде мора често да се скрива
Јер тако је човек открива
Мене када напусти
Свуда је тражим
А чим сам је заборавила
Већ се опет створила
Па где је љубав када није ту?

Фото: Фототека Србског Журнала

°по мотиву М. Настасијевића
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим? Коме судим?
Синоћ је апостоле послала
да прекрију чемерне груди.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој закопане гласове –
испод површине не чује се
ниједан мој крик, ни вапај.
.
Имам јаму иза куће, мајко,
и у њој сломљене наочаре.
И фарбу за твоју седу косу.
И пар твојих старих ципела.
.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим? Овога часа?
Пропашћу, спаси нам душу
– кад није другог нам спаса.

Фото: Јама; Википедија

Рекама светлости чамац рода плови.
Земља моја мила у Рај уливена!
Васељенским срцем у љубави слови,
Јер од зала црних не би уништена!
.
У народу Сунце за све светли мило,
Божје лице гори људе све волећи.
Сад схватамо зашто све је тако било,
Захвални за муке, никог не корећи!
.
Вечни Србски народ ништа осим Бога
Душом, срцем својим у себе не прими!
Увек били први борбом против злога,
Сад симбол слободе на сред света дими!
.
Мач у корицама, град небески ту је,
Мајчин среће усклик Србијом се чује!

Фото: Прерасти Вратне, Ваља и Рајска прераст; Википедија

Хеј, хеј, хеј, хеј, пада снег!
Снежна круна покрила је брег.
И кровове и пољане,
и долине успаване.
.
Тужнe брезе, вите јеле,
у бела одела обучене,
и шуме са спуштеном главом,
спавају под завесом офарбаном.
.
Пахуље крупне, пахуље беле,
лете, лете, све свилене.
Лете, лете са свих страна,
преко брега, преко грана.
.
И пахуља свака чиста,
ко звезда на дечијем лицу заблиста.
А црвени носићи низ брег,
спуштају се, у сребрни снег.

Фото:Пада снег; Википедија