Није љубав разбарушени звон речи
Ни слатко од трешања у жудње гледу
Љубав је ћутња што пред олујом клечи
Док срцем сипаш светлост јарку ил’ бледу
.
Није љубав ни суза на бини живота
Исплакана пред гомилом сличних људи
Љубав је неприметно неком дата дивота
Док билом само теби тиха музика гуди
.
Није љубав јаук кад те не боли ништа
Ни врисак среће кад је с другим не осетиш
Љубав је кад у души сва су позоришта
Онога кога се увек без разлога сетиш

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Све на свету има почетак и крај.
Важно је умети обнављати сјај.
Ми нисмо биће које плане и стане.
Светлост са огњишта неће да престане.
.
Увек се нађе неки светао зрачак
Који превали пут необично дугачак.
Па нам обасја стазу нову.
Ако смо довољно угазили ову.
.
Зато је пожељно и малом променом
Ојачати стабло лековитим кореном,
Који смо успели свесно да пресадимо,
Где се налазимо, свој врт изградимо.
.
У башти живота стабла су одабрана
Која воле чист ваздух и светлост дана.
Зато нас понекад гуши градска врева,
Наше биће тишину и топлину захтева.
.
Када не може бити то што тражимо,
Помоћним средствима вољу снажимо.
Светлост пронађимо у тајнама природе,
Највидљивија је после непогоде.

Ако нам од догађања падне мрак на очи,
Доброта у души може параван да прескочи.
Помислимо да све на свету има крај
И да се после зиме појави цветни мај.
.
Ништа није толико црно колико изгледа,
Ако се душа тамним мислима не преда.
Решење је непрекидно обнављати сјај,
Спремити тело за живот, а душу за рај.

Фото: Аура, сјај око човека; Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Опказаше јунаштво да је
Умрети одмах
У чопору
Без оклева
.
Вољне на живот издајицама проказаше
Рода и порода коњског
.
Најбоље прођоше раге
Удова гњилих
.
Мозгова
Пре свега.

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао дарове милости,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

Фото: Живи снови; Википедија

Kадно бејах тек дете малено,
Девојчурак са сунцeм у коси,
Срце моје беше ко вретено,
Лице јутром умивах у рoси.
Скакућући веселим кораком
На врх брда изнад детелине,
Док се зора борила са мраком
Kао ратник за сјај домовине.
Хитронога за татом трчала,
Носећи му флашу свеже воде,
Kаменчиће ногама шутала,
Веселе су то ми биле згоде.
А када смо ковачници стигли:
Пали ватру, ме’ове покрећи
И понекад у вис би ме дигли,
дeсeт путa oд мeн бeху вeћи
На прозору дрвен капак беше,
Иза њега гнездо слепог миша,
Kрилнули би, кад се мрака реше,
Ја их плаших – права несташница.
Ђаволком ме стално прозивали,
Сто ђавола правила сам дневно,
Kћер ковача сви су добро знали,
А у мени беше срце нежно.
Дeчjoм рукoм чекић бих узела
Kао да је лутка нека права,
По гвожђу бих срчано оплела,
Kад промашим, од бола бих пала.
Руке мале хтеле су да буду
Kо очеве снажне и стамене,
Сви ме моји гледали у чуду,
„Татин мушки!“, тако зваху мене!
Тоцило се окретало ваздан
У рукама маленим и крхким,
Ген у мени био је оправдан:
Све на тату, прави мали зврки.
Године су журно пролазиле,
Звук чекића све се мање чуо,
Црне вране око њег се свиле,
И мој шишмиш њих се уплашио.
Једног дана болест се примакла,
Тата храбро борио се тада,
Ал ко може победити судбу,
Издахнула тад је моја нада.
Закрвави срце под ребрима,
Од болова се порушише сни,
Боли душа, јеца у недрима,
плaмeн гaсну, сaмa oстa Кћи.

Фото: Ковач; Википедија

Место Поглед изнад дома –Тијанија
Седим на Обали уске кружне капије
Пролаза за танке оностране светове
Испред мене дигао главу и гледа ме
Поскок – поглавица Радичевог дола
.
Разумем немушт – језик палацавих
Гласно му преносим Закон промене:
Тијанија је центар света и оносвета
Овде је остварено ново Златно доба
Моћан рад Витеза Праисконог Реда
Долазе и долазиће бића иних светова
И духовна – ненавикла на чврсти свет
.
Ми – рођени овде – смо једносуштни
Самоникли обезбељени и у безречју
Отварамо срца за безусловну љубав
Отварамо се за тајинство акаша записа
Дочекујемо сва бића раширених руку
.
Срцима нашим градимо високи храм
Препун дејства Аватара свих аватара
И стога молим – да не чујем за бруку
Да је нека вијугавка неког грицнула
У неразум пуцамо до последњег дима
Пренеси поздрав роду и роду шарених
Једно смо! Немојте ви нас нећемо ми вас!

(Необјављена збирка песама – Појео сам ја-буку)

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Медитација; Википедија

…

Ево описа суштине медитативног искуства:

Када затвориш очи, пројекција твог спољашњег света нестаје, али је још увек можеш пројектовати „унутрашњост очних капака“.

Поента медитације је да се вољно потпуно укине пројекција физичке стварности и потражи базу=базу=средњу на којој сте и у коју сте пројектовали своју претходну перцепцију

Овај блок је ум.

Без пројекције информација, и сензуалне и интелигентне, сама позадина остаје ПРАЗНА.

Мисли су и пројектовани објекти у њој, а све док мисли постоје у твом уму, то је знак да си усредсређен на предмете а не на празнину.

Предмети су оно што чине „буку“ у тишини празнине.

Па шта би требало да урадиш?

Док затворених очију гледаш у половину разума, буди свестан својих мисли.

Када постанете свесни својих мисли и можете их јасно препознати у свом Уму, тек тада можете својевољно усмерити пажњу на размак (простор) између њих.

Када довољно дуго, у потпуном присуству, држиш фокус у празнини… мисли се разликују. Зашто то?

Јер да би се прилепили уз вас и окупирали вашу пажњу, морате да их поправите фокусом. И пошто је фокус фиксиран у празнини, мисли се шире, отпадају, а празнина постаје оно што ти заузима пажњу, постаје већа, док из ње не нестане.

То је када доживиш потпуни мир тишине.

У том миру сада твоја душа може несметано да утисне божанску искру. Од тада пратите искру, усредсредите се на њу и она ће вам донети незамислива открића, која ће ваш дух прихватити и када сте спремни за то, тумачите интелектом и пројектујте их у стварност.

Осећам како семе румено плаво клија у мени
у бразде дубоке бачено сред опролећале јесени
.
Поља ми беху од душе растресите
и хумусних сени.
.
У време сетве облак радосни коло поведе
и јужни заигра ветар што веселост буди.
.
На кори храста столетног у крошњи неба урезах
речи да трају.
.
Музиком понесена загрлих Дунав и Саву, лабуде све
Лепршаве семенке птичија лака крила.
.
Пролеће што тка ћилиме шарене
Згоди ме у око пупољка нежна стрела
Песма је извор вечни који сам негде срела
Песма је љубав којој се подадох и коју сам хтела.
Пробудих се једног јутра загрцнутог у гондоли
Плавој
Ко да се пролеће у цвету багрема са мном ојави.
.
Песма и ловци у шарене дуге ловљени смо били
За нама столећа исткана даљином-
Ко суза кад се ка небу уздигне
И траг даљином писан
Оста- у плавој трави.

Фото: Храст тијањски у јесен; Википедија

Распукло се небо као зрео нар.
Црвена од крви, низ лица, киша капље,
натапа боре, корита, усјеке старости.
Са неба глас нечујно вапи
о младости…
.
Гдје ли оде, моја пуста младости?
Румено ко булка срце грамзиво туче
вапаји живота из груди ко таласи хуче.
Још једном би живот о стијење да се разбије
у безброј пјенушавих капи што лице мије
и крене на починак, утом прије.
.
Далматинско моје небо, призиву душе усхићене,
крваве сузе просипаш на молитвено бдјење,
као лист са гране полетјех ка теби ласно,
док нар зри и пуца у јесен златну,
питам се, да ли је за опрост касно?
.
Крваве су ране завичаја док душа у туђини пати
крваве ко нар што ме у младост далматинску врати.
Како да затворим небо што боли наше ране,
како да вратим прохујалу младост,
безбрижне ноћи, тренутак среће што у сјећање стане?
.
Гласници неба шуте ко слутња у сумрак што се јави,
далека и страна огрезла у греху задоцнулог покајања,
крваво је небо о којем прогнаник у вјечности сања,
док миро Божије тече, из њега исконска љубав израња.

Фото: Планине Јужне Далмације; Википедија

Господе који јеси и који бдиш над пољем
над гором и над водом над сваким живим створом
Господе који можеш поведи Господе бољем
поспи Господе благост помилуј одговором

Господе који штитиш окрепи и оснажи
подај Господе вољу мудрости мало праха
одбрани Господе душу понешто бар уважи
црне одагнај мисли и ослободи страха

Господе који гледаш кроз свевидеће око
ослушни лелек звона ропац века по дану
отишло се далеко далеко и дубоко
усели Господе спокој живу зацели рану

Фото: Епифиза; Википедија