У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти
.
Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде
.
У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста
.
Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Фото: Јабука будимка; Википедија

Твој мах је само твој
Ко од шале слажем сјај
Седиш гледаш
Стојим чекам,
биће сутра, рано.
*
Заувек у потаји,
скривени у јами
звуци најтежи
јецају у тмини
Дуборез је свет
Храст што ме
данас хлади,
горело у јами,
свето од живота.
*
Некад у предграђу
Сав труд је несносан
Прође најезд песка
Порасла је свест
Гледај ме и куни

Фото: Фототека Србског Журнала

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Фото: Фототека Србског Журнала

А, ником нисам желео зло.
Живео сам са
највећим тешкоћама.
И све се десило врло брзо,
разболео сам се после три дана.
Болест није дошла
од посла,
већ од,
на срцу,
отворених рана.
.
Потпуно наслућујем,
да је дошао крај.
Немо и без даха посматрам
пукотине зида.
Већ неколико година
покорно трпим највеће казне,
од самовоље, нестрпљивости,
лудила других.
Раздражују ми душу,
без знака кајања,
без стида.
.
А, хлеб нам је некад
био заједнички,
познат у целом граду,
посебног укуса, посебног мириса,
за свакога доста.
Благосиљали смо заједнички хлеб!
Још памтим
зарицања и заклињања.
Залогаје у највећем сладу.
.
Сад се питам:
Какав је то свет,
и какав отров носи у себи
млади цвет?
У сусрет ми иду без одлагања,
грде без милости,
без оклевања.
И равнодушно
устадоше од стола!!!
Сад имају засебна јела
и редовно
пију топли чај.
А за мене је сувише тешко
и немам довољно равнодушности,
да бих се навикао и прихватио
да стојим сам
услед ужареног мрака
и ледених облака.

Фото: Фототека Србског Журнала

Лепо ли лице
`ладно лаже,
лицемер,
ласциван,
лилихип лиже.
Лакрдијаш лулу `лади,
лежерно лешкари,
лукав лик,
лабилне личности.
Ландлорд лепушкастог Линхештајна,
Litvaniju&Latviju лицитира,
легални лихвар, Лондонац,
лови лиценцу logopeda&lajfkouča,
листовима лаванде, ladolela&lovora
лечи лепру,
лунатик,
левитира лунарно,
лобује лоптом лавиринт,
лови лептире, лавове,лабудове, лемуре,
легализује логоре, лабараторије,
ломи лудаке, легионаре, лепотице,
лекторише легендарне лиричаре:
Ливија, Лукреција, Ленца, Лорку,Лазу, Лао Цеа.
лупа лошом лексиком,
лудује Лапонијом, Лесковцем,
Ликом, Лесотом,
леши лешинаре,
Леди лешеве легурама литијума.
Лава ландара,
Лав лаје лавовски,
лоботомирани лижу локве леда,
лудак луди,
лепи лову лепком,
лиже, лицка,
ландара ларинксом,
лелече лавина лакрдије,
ламент лажи.

Фото: Како познати лажова;Википедија

На заравни безкраја
На подијуму од месечевог сјаја
плеше жена дугом обучена!
.
Ту мирно тече и река плава,
Израњајућа звезда је обасјала
.
Коло велико, ту праве виле и вилани,
јер то земља мати, срцем је запевала!
.
И плес је непрекидни,
у стварности нестваран!
Сваки покрет стаза је нечија,
на небу светлом исцртана!

Фото: Фототека Србског Журнала

Далеко тамо иза плаветног горја;
иза пурпурног обзорја тишине;
иза свих мена, варки и опсена –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!

Далеко тамо иза свих даљина;
иза утихлих врхова под снегом;
тамо где нема туге, ни сете,
ни боли душе што будна снева –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!

Далеко тамо, и све даље,
у даљинама сутона модрих шума,
где трепере јасике и певуше иве;
где је румен венац Звезде Вечерњаче –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Поћи ћу да умрем
На Земљи Светих Предака!

Фото: Словенски рај; Википедија

Зашто се увек теби обраћам
Када се у срце враћам
Мој добри чувар драгуља
Биће врлине, пун си топлине
Боравиш у тихим дубинама
Негде између јаве и сна
Кад затворим очи видим те
Кад их отворим сањам те
Изгледа тако далеко а знам да је ту
Тако је недостижна а обухвата ме сву
Чаролија љубави
Стварнији си од појавне шале
Иако су шансе још увек мале
Да изађеш у буку дана
Оставиш одаје светог храма
Само да ми кажеш да нисам сама
Ти си моје душе песник
Мојих анђела весник
У теби се спајају почетак и крај
Ти си мој вечни сјај.

Фото: Вивекананда; Википедија

Не кривите све-криве
године им нису биле можда праве
.
Не кривите све-криве
што су им руке споре, а језиком право говоре
.
Волите све-криве
због ваше љубави оне су живе
.
Волите све-криве
вашу децу уче поштењу и наиве
.
Волите све-криве
Јер вам остављају куће и њиве
.
Волите све-криве
вашем успеху најискреније се диве
.
Волите све-криве
Да вам се у тој улози очекивања не искриве

Фото: Пијано, криво, дрвећа; Википедија

Није љубав разбарушени звон речи
Ни слатко од трешања у жудње гледу
Љубав је ћутња што пред олујом клечи
Док срцем сипаш светлост јарку ил’ бледу
.
Није љубав ни суза на бини живота
Исплакана пред гомилом сличних људи
Љубав је неприметно неком дата дивота
Док билом само теби тиха музика гуди
.
Није љубав јаук кад те не боли ништа
Ни врисак среће кад је с другим не осетиш
Љубав је кад у души сва су позоришта
Онога кога се увек без разлога сетиш

Фото: Фб страница – Flowers and Nature