Човек који се не радује нечијем успеху Који показује љубомору завист и друга Отровна опака и мрзна осећања боје једа И који као кукавац издаје свог Учитеља Није још омирисао слатки укус Једноте Још дуго ће га растрзавати тамни звуци Слузне пакости из дубина његове пећине . Једног тихог дана или једне снене ноћи Његово биће куцкаће и диркати мекани И упорни милозвуци сопствене савести Лагано ће гребкати данце његове пећине Будити честице радости и лоптице среће И слати их у среду његове душе – у срце Срце ће лагано топити санте леда са себе . Једини Бог нема љутњу казну или освету То су смислили туђинци гмизави из сени И убацили у књиге преварне и религијске Убацили програме у школе игре и обреде То је Ја-бука која је застала у грлу човека Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг . Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум! Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом! Изађи из прелести незнања и издаје брата Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу! У ти-шини спознај истину и избели грешку И уздижи се по сварожници у небо високо!
Не љути се на сунце кад жеже и пржи, нити на кишу кад суманута пада. Замисли се и запитај, шта чине димњаци и бомба кад пада!
Мислиш да ту где живиш можеш да радиш шта хоћеш, да бушиш, сечеш, рушиш и природа да страда!? Стави прст на чело, ово је опомена! Мада..
Кад се стихија смири наставићеш по старом, као да ништа није било.. Похлепно, охоло, печено чело! Трујеш, прљаш, уништаваш и све око тебе нека настрада..
Брига те, нека је теби добро! А кад буде догорело? Биће касно и не помаже ту нада Да ће други неко, уместо тебе да пада! Не љути се на Бога, на небо, на воде.. Сви ратови глади, несреће, отимачине, ропства, тираније, довели су довде!
Куда ћеш кад ти вода кућу однесе, кад ти сунце усеве испече, тамо неко шуме исече?
Рањена утроба мајке вапи, брда, шуме и море.. Куда ћеш кад не буде ваздуха да дишеш? Горе или доле?
Тихо је, а да људи нису приметили то, у парку један чудак шета го, њих је милијарду и сто, а он је један го: ето то је его. Од радости што ремети призор тај, чудак им опсова људски род, низ улицу заплови свемирски брод, не зна се зашто јер ту је био крај. Из контејнера је изашла змија, и завукла се пролазнику испод капута, који је случајно ту стао јер је почео да кија, а ко зна шта би било да је стао преко пута. Једно дете бризну у плач, мајка-наркоманка, удари му шамар, разљућен полицајац извуче мач, али узалуд, кад није био храбар. Кад је улицом прошао Бог, рече људима љуби ближњег свог, како није имао ког, један „побожни” пољуби смог. Позира крава у излогу продавнице, победоносно мукну и подиже рог, главом без обзира људи појурише низ улице, и покрише длановима лице, али било је касно: све их удари шлог. Сунце се закотрља саркастично, људи се уплашише и заурлаше, чудак се насмеја зверски и чудесно… али одједном почеше љубичасте кише, није их било више, ваљда зато што нико није могао да дише, Све(т) поче да се угљенише, и све беше тише и тише…
Векови и године рађања пре доласка мог Предели многи, налик су лику Оца Трагом Сунца и врхунца, стварањем испеваног мноме на узлет у свет, кроз мис’о, и кроз слог. . Плаветним цвећем, печати многих дана и рана Прах су и пеп’о, материја сагорела под сводом Низ пркосни дивљи пут, што се у нама разграна када окајвасмо живот сопственим плодом. . Јер док дишемо, мирис времена удишемо Изворе многе дишемо И одјек нам телом зажубори И векови живота поскоче у неба плава. . На длану вертова, плава јава дамар је на којем све опстаје Град од снова И пупољ нас – мене Запет за уснули цвет. . И давног времена мирис У корењу цветова зачето лице преко којег наслеђе заљуја сећања Колевку света обличену бојом бола лепоте и цвета.
Кад највећа гордост слије се у мирне откуцаје срца који Бога зову, кад сва пркос љута у љубави дирне душу Србског рода клесану у кову; . светлосних небеса и космичке силе, најсветије земље и огањске воде, тада знај да нема анђела ни виле што на нашој страни с тамом се не боре!
Посвећено Њему Бежиш од мене, уназад кораком у јаму идеш. Ако учиним корак ка теби, хоће ли бити у празно? Позивам муње и громове на себе. Гнев Бога, а љубав ђавола. Предајеш ме сандуку који је управо довршен. Марија плаче над мојим телом. Ти бдиш над мојом патњом док мој лик пада у сјају твог ока.
Једна је птица пала на пут… друга је застала у лету свом ка висини и чекала… нестаде бат долазећих корака и рука једна нежно, сасвим нежно сићушно биће подиже, душом га својом загрли и Љубав му даде… . Длан раширен, неколико замаха крилима, два весела цвркута у један се стопише и одлетеше. . Радости сузе у очима и мирис Среће у ваздуху оста… Срећан вам пут, малене моје птице!
Има тренутака када се човеку причини да је над њим небо затворено; да је остао посве сам, напуштен од свих и од сваке божанске силе; да му ниоткуда и ни од кога помоћи нема; да је, попут испрепадане дивље звери, сатеран у ступицу; да за њега одвећ нема ни излаза нити тајног пролаза; да је заувек свршено с њим, те да му, следствено томе, спаса више не има! Али, као што рекох, то траје само трен један! Већ у следећем часу, јави се посве опречно осећање. Заиста, све је у нама, у језгру нашега божанског бића. Бог нас никада не напушта, и никада нас, ни на трептај један, не оставља самима! У таквим тренуцима, најважније је сачувати разборитост и прибраност, која брзином светлости происходи из вере и богопознања. Вера и богопознање – то јесте вечан живот у Живоме Богу! Ми нисмо никакав случај. Ми се нисмо тек случајно родили. Ми нисмо некаква правасељенска грешка. Ми смо са сврхом и смислом, не само у овоме, већ и у свим иним световима. Ко је створио нас? Ко је родио нас? Ко је родио све оне пре нас? И ко ће родити све оне после нас? На сва ова питања, одговор је само један – Бог! Чији смо ми? Ми смо Божји! Нама се ништа не може догодити мимо Воље Божје. Ми смо свом Родитељу веома драги и мили. Штавише, драги смо му и мили и онда кад грешимо, и кад му леђа окрећемо. Бог нас никада, ни на трен један, не напушта. Ако, у тренуцима малодушности, помислимо и кажемо, како нас је Бог напустио, то је само замена теза – будући да смо ми напустили Бога а не Бог нас! Зашто вам Песник све ово пише? Зато што нам у сретање долази време великих искушења. А шта су велика искушења? То су велики испити за душе наше живе. Како и у свим земаљским школама, тако и у Божјој школи, постоји време испита и пропитивања ученика. Да се види колико смо марљиво учили, и како смо савладали градива која смо од Бога добили. И не само то, већ да се види колико, и како, од оног што смо научили примењујемо у свагдањем животу. Све оно што смо вековима учили и научили, има само онда сврху и смисао ако живимо. Вера коју не живимо и није вера. Знање које не живимо и није знање. Ако истински живимо веру у Бога и знање о Богу, онда смо, уистини, на Путу Светлости! И није важно само да живимо, већ је још важније како живимо! Управо то како живимо, јесте наш лични душевни и духовни илити светлосни жиг! Наша личност у Божјој Личности! По томе како, сваки се песник, сваки уметник, и сваки Божји човек препознаје. А суштина свега овога јесте да будемо будни! Да вазда и увек себе снова будимо. Да нам живот не пролази у спавању без снова!
Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми Таласају ме болно шуме Кошутњака Места и дрвље памтим из оног времена У груду титре прагрлилице – миловалице . О храбра животдајна шумска лепоокојко! Лако је било мени да мачем опсене сечем Није лако харамбашу крити и чувати! Најмање најтеже је лако волети хајдука! . Јака водоцев – наточих све тестије своје Опрез – корак лак кроз шуму – као некад На шушањ скачем брже од пантера црног Крв није вода вода није крв крв није вода . Љубави моја знам овде си – певојка птица Држах те окамењен топлу крвцем овлажену Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо Пре него га самострела међу плећа стигла . Идем опијен цветом шумом и оновременом Слушам гавраницу моју –прати ме и пева… Враћам се у сада неста из ока праслика стара Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца
СРБСКИ ЖУРНАЛ 