Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова


Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова

Ранко ГОЈКОВИЋ | 15.09.2012 | Фонд Стратешке Културе

У суморној свакоднецвници и српске и уопште светске стварности, ФСК ће с времена на време, осим бриљантне аналитике наше геополитичке стварности, српском читаоцу презентовати, можда у Србији мање познате бисере из неисцрпне ризнице руског Православља, бисере “Свете Русије”. То путовање по необичним ризницама започињемо са “Светом Тројицом” Андреја Рубљова, нечим што свакако није баш непознато српском читаоцу, али пошто се ради о нечему што можда најбоље репрезентује сам појам “Свете Русије” – не можемо је заобићи и наше путовање по “Светој Русији” започињемо причом о Андреју Рубљову и “Светој Тројици”…

Многи људи у Србији мисле да појам Света Русија долази због мноштва светитеља просијавших по земљи руској. Свакако да руски светитељи представљају неодвојиви део Свете Русије и свакако да су дали свој печат Светој Русији, али није то једини разлог што је баш Русија названа Светом Русијом. И Грчка је дала свету много светитеља али је не зову Света Грчка.

Сами Руси кажу да израз Света Русија не значи да у Русији живе све сами светитељи, то су људи као и други, са својим врлинама и манама, али у дубини душе руског човека горела је јарка љубав према православним светињама. Руски народ је од својих хришћанских почетака ценио своје светиње, оне су једноставно биле у срцу руског човека и у многим старим путописима постоје бројна сведочења и Руса и странаца о том побожном настројењу духа руског човека и његовом поштовању према светињама.

На жалост, после Октобарске револуције богоборачка власт је успела да из срца многих Руса избаци тај трепет руске душе према светињама Господњим, многе су порушене и поругане, али Бог не бива поруган. Руски народ се враћа источницима своје славе, масовно поклоњење Руса Појасу Пресвете Богородице са краја прошле године, сведочи нам да се то побожно настројење духа према светињама Господњим, враћа у душе руских људи.

* * *

О животу Андреја Рубљова нема превише података, неки агиографи се не слажу у неким детаљима житија, али за нас је најважније оно што можемо прочитати у светоотачким списима. А тамо пише да је можда Андреј Рубљов у Свето-Тројичко-Сергијевску лавру дошао још за живота “сверуског игумана” преподобног Сергија Радоњешког и да је можда чак био и учесник чувене Куликовске битке (1380. године). Али оно што је сигурно, свој процват и славу великог фрескописца и иконописца Рубљов доживљава у време игумановања Лавром омиљеног ученика преподобног Сергија – светог Никона Радоњешког. Никон је задужбинар предивне беле цркве у којој се налазе мошти преподобног Сергија Радоњешког и у којој се данас поново налази чувена “Света Тројица”. У тој цркви је главни фрескописац био управо Рубљов. Сигурно је и то да је “Света Тројица” настала у првој четвртини XV века.

Ово што ћу ниже написати јесте субјективно мишљење и надам се да ми нећете замерити што га износим у оваквом тексту, али на то просто тера непоновљива хармонија нежних боја, плаве, зелене, златно жуте…, непоновљива хармонија ангелских одежди, њихових покрета, уопште, непоновљива лепота, складност и хармонија сваког осликаног милиметра на овом ремек-делу.

За мене је бесмислено поредити било коју уметничку творевину у целокупном светском сликарству, са овим остварењем. У овом ремек-делу је све речено, целокупан Домострој спасења људског приказан је у једној икони великог руског генија. Сиже за слику је био старозаветни догађај када Господ у виду три Анђела посећује старозаветног Аврама. Од старозаветних детаља ту нема ни Аврама, ни Саре, нити телца и богате трпезе. Ту су само Мавријски дуб са столом испод њега, за којим седи Света Тројица, када их је Аврам замолио да их угости и минимум трпезе, тачније чаша са главом жртвеног телца. Она се налази у центру иконе, на њу у разговору указује рука Господа Исуса Христа, који се налази у централном делу иконе композицијски издвојен у правилном облику чаше, симболизујући смену крвне “жртве паљенице” Својом бескрвном жртвом у Светом Путиру. Дух Свети на десној страни иконе такође на овом “предвечном сабору” указује на Чашу, што значи да су Христово страдање и Његова жртва били централно место разговора а Света Чаша из које се причешћујемо Крвљу и Телом Христовим, представља централно место људског спасења. Благи наклон главе двојице ангела (Господа Исуса Христа и Господа Духа Светога) ка Првом лицу Свете Тројице, указују на поштовање Бога Сина и Бога Светог Духа према Богу Оцу. Уздржано и замишљено лице Бога Оца сведочи о узвишеном карактеру њиховог разговора. Ту је приказана још једна јасна симболика која потврђује светоотачко тумачење идентитета сва три лица Свете Тројице. Тако се изнад “Бога Оца, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог”, налазе грађевине које симболизују Његово стваралаштво. Изнад Господа Исуса Христа налази се Мавријски дуб, као симбол вечно зеленог дрвета живота, као симбол да ће сви они који у Њега верују и пију из Његове Чаше, имати живот вечни. Изнад Господа Духа Светог налазе се планине, које нам сведоче о узвишености духа и о великој узвишености свакога који тежи задобијању благодати Духа Светога. На тој икони су као на тацни приказане неслућене могућности руске православне душе, које су се после пројавиле у свим областима људског духа – од музике и сликарства, до архитектуре и књижевности. Када сам недавно у једном српском манастиру говорио о својим утисцима о “Светој Тројици” Андреја Рубљова, један благочестиви игуман српски ми је тада рекао, да он мисли да Рубљов уопште није свесно ставио Господа Исуса Христа у правилан облик чаше, или Светог Путира, него да је просто, рука тако вођена Духом Светим.

“Света Тројица” Рубљова имала је огромну улогу као истински симбол јединства православних Руса у коначном ослобађању од Татаро-Монголског ропства. Сам поглед на “Свету Тројицу” одгонио је сваки страх пред мрским непријатељем и доприносио јединству руских људи. Та јединствена снага овог бисера руске духовности, ни толико векова после свог настанка није ништа изгубила од свог позива на јединство, не само Руса, него и свих православних хришћана. Тешко је речима исказати осећања која православну душу обузму када стане пред “Свету Тројицу”.

Пре извесног времена сам за један локални часопис у Србији говорио о Светој Тројици Рубљова и том приликом сам рекао да пред том иконом (која је величине собних врата), православни човек стане и тешко му је одвојити очи од ње. И полагано клекне, а сузе умиљења се саме појављују у његовим очима, и он практично осећа физичко присуство благодати Божије. Ту се осети та духовна веза, осети се да смо ми православни једно у Христу Господу нашем и осетимо Андреја Рубљова као свог најближег и најмилијег сродника.

Света Русија је још духовно жива, Православље у Русији није умрло, Православље је вера Васкрсења и надам се у Бога, да ће вера Руског народа васкрснути и да ће поново Русија моћи да се зове Светом Русијом.

Молитвама преподобног Андреја Рубљова – нека тако буде!

One comment

  1. Miro

    Хвала Ранку на дивном прилогу.
    Нешто сам тиме доградио пар чињеница у вези са Иконом Пресвете Тројице од Рубљова.
    Већ од раније сматрао сам да је иконописачка представа Пресвете Тројице за јединствено православно рјешење најбоље по Рубљову. Видио сам у нашим храмовима и друге насликане верзије и нису ми довољно објашњавале неке суштинске ствари. Највише ме је збуњивало реалистичко-физичко рјешење приказивања Оца небеског као оронулог старца а код такве предсатве још је понегдје додаван ореол трокутастог облика. Мислим да је та верзија масонска подвала. Масони на безброј начина намјеравају да хришћанско схватање Бога сведу на карикираност и тиме умање снагу наше вјере.
    Ја као ликовни умјетник, проучавајући иконографију, посебно грчко-византијски стил, уочио сам нешто што ме је у почетку сазнања збуњивало. Полазио од тога да сам у посматрању сваке слике тражио то да ли су испоштовани такозвани академски принципи – ликовни елементи. Код оваквог иконописања уочио сам невјероватну чињеницу: дубина простора иза светих ликова је обрнуто постављена у перспективи што је са материјалног становишта незамисливо. Мало по мало, временом а и додатним сазнањима коначно долазим до тог разрјешења. Наиме, из тачке посматрања, која полази од светих ликова у првом плану, па према дубини до бесконачног плана, сав простор се шири и сваки детаљ добија на већој димензији све што је удаљеније од првог плана. Дакле, све је на дохвату руке колико год сматрамо да је далеко а небески простор је ипак бесконачан. Ова двојност управо објашњава мистерију небеског вишедимензионалног простора несхватљивог нашем уму. Иконописцима, као и Рубљову, дакле, није им требало познавање овоземаљских сликарских академских принципа. Они су Богом датим спознајама сами осјећали устројство Небеског простора. Та блискост између Ја и Не Ја јесте уствари Божанска љубав гдје човјекова душа види себе у свему, па, ако хоћемо садржани смо цјелокупним својим бићем у свом обличју па и у свему што чини Небеско царство. Овим се враћамо на суштину приказивања обрнуте перспективе у иконописању и његовом вјечном значењу.

    Јоше једном топло хвала Ранку од срца.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s