пише: Миша Матић

Луј XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђује француски престо и државу која је у расулу. Са 17 година жени се аустријском надвојводкињом, кћерком царице Марије Терезије, Маријом Антоанетом. По ступању на престо, Луј XVI враћа законодавну власт у руке парламента, који је његов отац распустио, а 1789. постаје и уставни монарх државе у којој парламент има потпуну власт у својим рукама. После победе револуције и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ је збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушај повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гурају под гиљотину у рукама револуционара. Луј XVI је убијен 21. јануара 1793. у Паризу, пошто је претходно оглашен издајником, два дана раније. На исти начин погубљена је и краљица Марија Антоанета, девет месеци касније. Њихов син, Луј XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен је у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На тај начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунавају са носиоцима круне, када им ови падну шака.

Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославије 27. марта 1941. Југославија се налазила пред вратима рата, после демонстрација које је изазвало потписивање Тројног пакта, два дана раније у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже јуна 1941. За разлику од Луја XVI, који није успео да ужива у заштити савезлика, а већ је био ожењен, када је преузео француску круну, Петар се по наговору британског премијера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, којој многи оспоравају ту титулу. Изузев Черчила и њене мајке, грађанке Аспазије Манос. У то доба, на тлу Југославије је одавно беснео и грађански рат, највише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци. У време своје женидбе, краљ Петар је већ знао каква би га судбина задесила у случају победа било које од ових снага. Пред собом је имао већ прокламоване „одлуке Авној-а“ од  29. новембра 1943. и Резолуцију са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своју жалост, знао је и одлуке Техеранске конференције, само један дан старије од одлука комунистичког Авноја, које су такорећи биле усаглашене. По том сагласју, круна је већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично је то учињено 29. новембра 1945. после реферндума, познатог под народним називом „ћораве кутије“. Као и Луј XVI, краљ Петар је од нових власти оглашен издајником, па је та одлука Авној-а, као и она о забрани повратка краља и династије у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспијерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, енглези су у својој револуцији решили једним ударцем, јер им је краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србији је утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николај Велимировић, али су они током своје револуције побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заједно. Аналогију између ових догађаја дао је и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комуниста“

Живећи под окриљем оних који су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославије, умире 1970. године у Денверу у САД, у својој 48. години. У својим мемоарима и краљ Петар једном реченицом описује своју трагичну судбину: „Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.“  Оваква судбина задесила је носиоца круне који није допао шака револуционарима у својој земљи. За разлику од Луја XVI, који је сахрањен у Француској, краљ Петар је одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у својој земљи, у цркви коју је подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква је одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династије Карађорђевић, попут базилике у Сен Денију, која је и гробна црква француских краљева. Последњи у њој сахрањен је десетогодишњи принц Луј XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту  1815. године.

У цркви Светог Георгија на Опленцу, последњи сахрањени је кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, који су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила је тзв. рехабилитација кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас је и председник владе. Рече да се  тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коју је сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године тај исти човек обећао је повратак Брозове бронзане статуе у Ужице .О рехабилитацији краља Луја XVI, његове супруге и сина, нити постоје податци, нити је иком била потребна, јер у Француској се „тековине револуције“ одавно сматрају злочином.

О томе какав је однос Британаца према првој револуционарној победи у историји у Енглекој револуцији, под Оливером Кромвелом, говори и то да је та република трајала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт је означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британија је од тад поново монархија. Француска револуција однела је животе око 700.000 жртава, док се жртве револуције у Русији броје десетинама милона мртвих. Код нас тај број још увек није ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитације да би схватили историјски значај жртава револуција, али је то потребно мртвим члановима династије Карађорђевић, који су своје кости посејали на два континента, како би остварили право да почивају у својој задужбини и на својој имовини, која је још увек отета.

Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас је обавестио, да је његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коју смо починили сви ми, иако се тачно зна ко је чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитацију краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитације краљевог министра војске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траје већ 6 година? Да ли ће и последњег југословенског краља последњи пут превозити бордо комбијем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску

заупокојену литургију“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалијеа, током Француске револуције? Да ли је он тај који ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или још

једном ругању последњој српској крунисаној глави? Да ли је он тај који је достојан да испуни аманет Драгише Кашиковића који је у свом некрологу

над одром краља Петра рекао:

– Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро – Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.

http://srboslov.info/feljton/istorija/492-p-vr-r-lj-p-r-ii-u-srbi-u