„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ


На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

Када глас утихне а тишина занеми, наравно, свака стварност је опсена и привид, и само „блиставоумни“ уживалац  строго дисциплинованог мука у привиду препознаје стварност. У тако аутистичном друштвеном амбијенту двеју паралелних реалности, празнословља и ћутања, свако (не)изговорено слово, свака (не)прозборена реч оне стране која је себе самопромовисала у свеобдарену, задобија посебан историјски и временски волумен. Верујем, корачам тада кроз мир. Мир дрског монопола над идејом. Над истином. И надасве – животом…

На слици: Жудња за Слободом; Фотографија: www.demotivacija.rs

На слици: Жудња за Слободом; Фотографија: http://www.demotivacija.rs

А тај прохладни, „ослобађајући“ мир испуњен очаравајућом лепотом празнословља, која више говори празнином него лепотом, и мање ћути неизговореним него изговореним, мир којем канда, једино још недостаје узвишена, интимна и безусловна предаја целокупног,  „задивљеног“ живог  (и покојног) света нашег, света оног  који сасвим нечујно дише у његовој сеновитој идили како би (мир) могао бити „божански“, елем, можда сасвим (не)намерно, тај несвакидашњи, творчев (и шегртов) мир којим је кратковиди Народ незаслужено подарен  и није оно што му историјски и цивилизацијски припада, а свакако је само привремен, као што вечан није ни онај који њим самоуверено корача.

На слици: Сцена из филма "Сталкер", Андреја Тарковског; Фотографија: postapokalipsis.ucoz.ua

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: postapokalipsis.ucoz.ua

Али, шта рећи, ако смо верујући да смо досегли до највиших спознаја геополитичке реалности, заправо потонули до најдубљих националних скучености и уместо епохалног подвига зацвилели историјском срамотом? Може ли тада „чаробни“ мир који нам је „дариван“ бити ишта друго до покора нечијој осионости?

Оне мере осионости која и сасвим несвесно, и можда посве нехотећи, пружајући руке и ширећи дланове, разобличава потајну жудњу за империјалним даровима, болно подсећајући на свеприсутност задремалог (али не и вечно уснулог) духа потчињавања. Оног кобног духа самопорицања и самоодрицања којим би волшебно да оправдамо епохално бездно личне и колективне недораслости времену које  се ни по чему круцијалном не разликује од бивших времена силних. Зашто и ова генерација Србаља не би искористила право на своје лицемерје којим ће оснажити слутњу о потоњој, поствидовданској шизофренизацији најдрагоценије и најблиставије властите врлине, ако то већ неће бити ни историјски ни национални преседан? Ко смо ми у ствари да се позивамо на косметски мит чија је златна нит проткала сваки трен и сваки ген сваког новорођеног Србина након 28. јуна 1389. године, ако нам већ свирепа, понављајућа историја неумољиво и изнова подмеће племенитију вредност –  егзалтирано и опчињено подавање туђину? За оно мало дарова који не значе ни живот, ни смрт, па чак ни презриви подсмех, до само, голо и хладно – ништа.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s