Рефик Мартиновић: Живот без макова


Једном давно

у сенкама

старе трешње у цвату

дисали су греси

невиних ноћи

које су ме тугом ломиле

у скривеним данима

које више и не снивам

остала је само празна постеља

испод прозора наше куће

где су некад

мирисали зумбули

само за једну младост

и један свет.

А онда…

једне вечери

кад су звезде одложиле

свој вечерњи излазак

гавран је прогутао ноћ

и постао клетва

а оџачар умро на прагу

јер му покрадоше

све димњаке

возови пуни чекања

изгубише шине

у густим травама

напуштених равница

зумбули затворише очи

да им не капају сузе

кад љубав заплаче

на мокром плочнику.

Полако…без бројања

године беже из календара

моје наде ходају наге

улицама пролазности

док чекам сутоне

и задње одсјаје Сунца

као залутали незнанац

који је до грла

закопчао

све бивше растанке

у изношеном времену

које више

ништа не значи

и само још свици

који језде мојим пољима

знају путању

која води црвеним маковима

јер само они не крију лице

људи то никад нису знали.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s