Ана Ахматова: Љубав
Час, као змија, до клупка
Савивши се крај срца – баје.
Час да гуче ко гугутка,
Са белога окна не стаје.
.
Час блесне кроз иње сјајно
Ил личи на уснуло цвеће…
Али сигурно и тајно
Одводи од мира и среће.
.
Уме да рида – у сети
С виолинском молитвом меком.
Страшно је кад се осети
У незнаном осмеху неком.