Илија Зипевски: Божији син Исус Христ (Сварожић – Јарило – Вид) Календарски крст (1)


Живот Божијег Сина (Сунца) у православном календару, представљен ликом

Господа Исуса Христа описан је узлазним или источним делом Године, от

Божића, до Видовдана. Његов живот обухвата: Рођење, Обрезање,

Крштење, Сретење, Улазак у храм, Распеће, Васкрсење и Вазнесење. Неки от

ових празника постојали су и пре Христа а неки су додати или преобликовани

 са озваничењем хришћанства. У узлазном делу Године падају и два

празника Ђурђевдан (након Васкрсења), некадашњи Јариловдан и Видовдан

(након Вазснесења) који обележавају два лика Божијег Сина.

Рођење Божића, Сварожића је четврти дан (24/25.12) након зимског сунцостаја

 (21/22.12) када Сунце почиње да се наново подиже на небу и када се дан

продужава на рачун ноћи. Ноћ пред божићно јутро је најдужа ноћ уГодини и

она се проводи будно (Бадње вече) и пале се бадњаци који симболизују

 сунчеву ватру.

Обрезање (1.1.) је уведено са хришћанством као јеврејски обичај док је стари

предхришћански обичај (као и обичај који вреднује хришћанска црква) Крштење.

Између Божића и Крштења – Богојављења су некрштени дани када је зима

најјача и када је утицај неорганских паразитских бића превладавајући. Обичај

коледара има за циљ растеравање нечистих мрачних сила као и принос жртве

коледарима у виду хране и поклона као искуп од неприлика и невоља које би

 се могле десити. Дакле Божији Син je до Крштења још увек слаб и тих. Ноћ

пред Божић се проводи будна да би рађање Божијег Сина било пропраћено

са пуном пажњом што такође има за циљ избегавања утицаја несвести које

отликује тама најдуже ноћи. Крштење обухватају три дана (Крстовдан 5.1.,

Богојављење 6.1 и Јовањдан 7.1.). Истраживања Милана Стеванчевића показују

 да Јовањдан пада отприлике на најхладнији дан у Години (што говори да то

некад није био фиксни празник) након чега јача утицај Сунца и постепено расте

температура. Крштење је раскршће Године када нематеријалне енергије са тачке

најниже вредности почињу да расту ка највишој.

Живот се рађа из воде, вода је пра твар (јер материја таласа – трепери) а зима

 и тама из које живот израња такође припадају елементку воде – Море. Вода је

хладна (у рекама чак и лети), мрзла и наши преци настањени близу вода су

зими имали проблема са хладноћом и влагом (мором) коју воде одашиљу

узрокујући разбољевање. Такође се верује да у водама живе демони (русалке)

и то веровање је присутно и међу индијанским шаманима (видети радове

Карлоса Кастанеде). Отраз демонског (паразитског) као супротно божанском

 (сведавајућем) оличен је хладноћом и тамом као лик остареле Природе Море,

Моране. Њене отлике су мраз, мрак, мрзкост и смрт. То су станишта паразитских

сила који се хране туђом енергијом као што мраз и влага (у којој се развијају

бактерије) краду топлоту из људског тела. Топлота људског тела је оличење

ватре Сунца, младе Природе Живе коју описују живот, жар, жеља и зора (вид).

Стога вода (Мора) и ватра (Жива) стоје као супротстављени елементи.

На Богојављеље се крштава водом – купање у  води препорађа ћелије и покреће

 животну силу. Исуса Христа крсти Св Јован Крститељ и стога је то и његов дан –

Јовањдан. Обичај купања на Богојављење симбилизује Христово Крштење али

 има и магијско дејство очувања здравља. Купање у води на најхладнији дан у

Години пркос је Мори и подвиг је победе Живота над смрћу. Са Крштењем

 „Бог се јави“. Дух Свети силази са небеса. Божији Син се оглашава и то је у

 Азбуци представљено првим гласом А и словом АЗЪ – ЈА.

Сретење (2.2) је такође предхришћански празник када се срећу лето и зима –

пола пута (или 40 дана) от Божића (зиме) до Благовести (пролећа).

Улазак у храм (12.4) представља улазак Божијег Сина у горњи полукруг Године,

 у поље топлог, небеског дела Године, изнад хоризонтале календарског крста.

Овај празник пада на предхришћански Цвети када се бере пролећно цвеће.

 То је време младе и плодне Природе – девојке Живе (ватра) или Ладе (земља) ,

Леље (ваздух). Топлота наглашава елемент ватре, бујност Природе елемент

земље а мирис цвећа наглашава елемент ваздуха.

Након тога следи Распеће – Божији Син шири руке, разапиње своје зраке и

Васкрсава – разапиње крст свог кретања и Природа буја. Тада долази Ђурђевдан

(6.5.) када Ђорђе, Божији Син као снажни младић убија аждају – Морану, зиму.

Ђорђе је заменио Јарила лика Божијег Сина као младића у пуној телесној снази,

лепоти и плодности. У суштини Јарило је сунчева топлота – јара која се буди са

 пролећем. Топлота греје земљу и Природа буја, зелени и цвета. Топлота покреће

животну силу а животна сила покреће сексуалност. Пролеће је време љубавних сусрета

а пролеће живота је младост и љубавни живот пре брака. Јарило је стога лик младог

ратника, подвижника јаке воље и страсног љубавника. Његова девојка је Лада (чије се

песме певају от краја марта до краја јуна), складна, лепа и мирисна – лик сунчевом јаром

пробуђене и побуђене плодне Природе.

На Васкрс се фарбају и шарају јаја која симболизују рађање новог живота

(нове јаре, новог лета). Јајима се туцамо што симболизује сударање јаја и јајних

 ћелија при сполном относу – кршење љуске јајета или семена зарад рађања

новог живота относно кресање. Стога је и зец симбол Васкрса због његове

оплодне моћи – наш народ каже: „туцају се ко зечеви“. Уз ово иде и обичај

Гоњања када се младићи и девојке обредно „поватавају“ истражујући своју

сексуалност пре улазка у брак.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 30-ти наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s