Знам да си сред страве и ужаса био

и видео крв из многобројних рана,

у студеној зори плам огњишта снио

док те је будила бука ратна – знана.

.

Горки тешки плач под ребрима носио,

јецај сиротица због пакла и таме,

за спас свог народа Богу се молио

док је шаржер један красио ти раме.

.

Пред тобом у трену нестаје све живо

и црвеном бојом прекрију се поља,

где је младост, радост о којој си сниво

док се прах барута лепи за кап зноја..

.

Преминула нада да ће бити боље,

триста мука ти је прешло преко главе,

а мисли ко студен стежу, све је горе,

спознао си чемер и невоље праве.

.

Осећам ти тугу из дубине душе,

оивичен камен стрмених врлeти,

дах који се губи, завесе што гуше,

а опет ти рука к обарачу лети…

.

Јер бранити мораш, залуд потапања

у дубокој води, свег прљавог муља,

ако л’ станеш на трен, биће чин страдања,

Tи, стражар свих српских утврђења – кула.

.

Жега, ни кап воде. Зиме без топлине,

ком реч говорити, коме се јадати,

кадa свако од вас носи своје бреме,

један другом неће ни грам бола дати.

.

Иза дом још чека, испред род што пати,

фијучу зрневља, грме ратне мине…

Напред, само напред… Не, не можеш стати,

јер невин не може, не сме да погине.

.

Спасоносног дана нема на видику,

крај се у безнађу не може чекати,

стежеш у капуту пожутелу слику…

Напред, само напред… Жар – птица у ватри!