Зорца Бабурски: Тело времена


гледам како небо губи своје боје

и залива лице сузицом црвеном

згрчен облак тка мокро миље

из ожиљка срца на пропланку зеленом

.

из дубине грла прозукли глас цвили

у тамном долу цепти душа без лека

отвара се дубина презрелог грозда сласти

кисео укус мами недодиром сећања далека

.

на невеселом челу оштри валови

сетни прамен косе ко да ми целива

бледи прамен времена тело лелуја

можда је негде и мирисало на стручак наде

ал од бола душа сва је посивела

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s