Како, глади псино света, да те преведем у речи,

Па њима пожаре високо да гасим,

Кад си дужа него што друм у мојом глави

Може да зазвечи,

У мојој глави, судбини стиснутој у грудву ко у страви,

Којом се потежем и гласим;

Како да те напојим попут стада што на рог

Небеса свлачи кад се са испаше врати,

Кад замуче да попуцају брда и бесно копито

Баци да вид свој суноврати;

Како,  глади залечена у висинама,

Да ти о ситости зборим као о земљама

Од којих нисмо

Ни грлом, ни ребром,

Кад од пута превеликог, преголемог,

Сама отпадке и трунке једва стижем

Овим смелим ужасом, овим сном

Од кога још сада бисмо

Да нам простори време озвуче;

Како,  глади космополито,

Да те у хлеб смесим и налијем виногруђем,

Предивним јађем,

Па понору, извору напуним испуцала уста

Што нас вода од краја до сјаја

Ко од зуба до руба или празног залогаја

Како да ти кажем: доста,

Кад без тебе трпеза је пуста,

Кад се тобом храним и сажижем,

Кад је доста што нас оста;

Како, глади пржино под језиком,

Како кад пут корак вуче

И птица из мене више није птица

Него луди метак

Бескрај у чело да пољуби

Макар био странпутица,

Макар живот да изгуби?!

Фото: Глад; Википедија