На пропланку старе шуме,
где не ходи људска стопа…
Храстове се коре руне
и све врви од живота.
.
Дух планине обитава,
у свакој се шушки чује.
Хајдучица процветала,
брзаци крај јаза брује.
.
Под шумицом и пропланком,
воденица љуби камен.
Зрак од сунца са уранком,
чува наше земље знамен.
.
Стрме стазе и врлети,
утабани зелен доли.
Свитац један у ноћ светли,
горска вила зором поји.
.
А кад сутон ту наступи,
туђе звери се промоле…
Српски вуци снажни, љути
своје бране, лоше гоне.
.
Знаш ли роде и породе,
зашто смо се удаљили…
Од шумице и природе
у градове се сабили?!
.
Знаш ли рају, завичају
да Србија јесте Вучја?!
Мили моји, о мој крају…
Вук те чува, а ти пуста!

Фото: Вучја стаза; Википедија