На Видовдан, на Газиместану,
не долази се без дрхтаја у гласу,
ни без песме што застаје у грлу.
Ту ни ветар не дува без смисла,
ту и тишина зна историју свету.
Ту је камен старији од речи и
сваки корен храста носи једну
пресечену судбину и клетву.
.
На Видовдан, на Газиместану,
не мери се број, него част, Оче,
не траже се кривци — траже се
потомци који ће знати како је то
прећи преко Косова и Метохије,
а не погазити себе и свој пород.
.
Видовдан није дан —
он је огледало, ожиљак,
што светли кад паднеш,
што грми и кад молиш.
што пева и кад ћутиш.
.
Он није успомена,
већ завет што спава под ребром,
и буди се кад паднеш на колена –
не од страха, већ од истине, Оче.
.
Ко је ко – видеће се на Видовдан,
на Газиместану, на помен Лазару,
јер овде и сенка
ако није усправна, није твоја, Оче.

Фото: Споменик на Газиместану; Википедија

Теби
Који собом чиниш свет
Као мисао, покрет,
Као емоцију, као реч

Сети се

Теби
Иза завеса што кријеш се
А осећаш све,
Једном, јединственом,
Зазиданом у гомиле

Осети се

Што мислиш да пливаш али струје те носе
Што хваташ се за гране које увек се ломе
Коме предајеш свет док спушташ поглед
Коме предајеш свет и закључаваш се

Према Природи која јеси
У захвалност свему што постоји
Хармонија је дужност
Свет за тебе може бити бољи

Што кажеш да видео и прошао си све
Искуство око тебе дигло је зидове
И где си сад? Свету треба твој осмех,
Знање вене без љубави као цвет без воде

Према Природи која јеси
У захвалност свему што постоји
Хармонија је дужност
Свет за тебе чезне бити бољи

Теби
Што на путу срећем те
Као поглед искрен
Као руке пружене

Осећам те

Теби
Што на путу срећеш ме
Никада ме ниси видео пре
Али ме добро познајеш

Јер сећаш се

Да једно је све,
Да твоја радост моја је,
Драго ми је
Да видиш оно што гледаш
И у грудима носиш сунце
За један свет

А једно је све,
И твоја бол моја је,
Жао ми је
Што не видиш оно што гледаш
И у грудима носиш тег
За цео свет

Јер једно је све,
Па моја љубав твоја је,
Драго ми је
Кад чујем оно што слушам
И у грудима носим сунце
Да огрејем те

Једно је све,
Сад твоја љубав моја је,
Драго ми је,
Нека Земљом хаљине плете
Наших корака плес

Сети се
Да собом чиниш све
Да сачуваш свет
и сачуваш ме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Шта је смелост?
Смелост, то је духовна зрелост да
и када боли и када се губи
стисну се зуби!
Да и када је хладно и када дува,
треба душа да се сачува!
Када се пати да се схвати
шта то треба да се ради,
шта се не ради.
Смелост је свесност да и када тело стари,
душа остаје млада;
да и када пече грех као жар,
био млад или стар, иста је ствар!
Треба се исповедити и Богу предати!
Са искреним покајањем наставити трагање.
Смелост је када се не бојиш
да усправно и постојано стојиш –
док те шибају олујни ветрови,
и док те затрпавају снегови
и снежни сметови
и ако те опколе животне недаће
ко је СМЕО знаће сa тим на крај да изађе!
Смелост је не издати Бога и себе
због нечијег убеђења.
Смелост је не поредити себе,
јер ту нема поређења –
Свако је у свом царству за себе цар.
Ти, када прочиташ ово, знај
да смелост није бити јак и
борити се физички са нападима руље
него је смелост не пљувати
оног који тебе пљује.
.
Смелост је духовна зрелост – созрецање –
да изађеш из опсега умних граница,
да од свог живота прелисташ још много страница,
да свака следећа станица буде ти драга успомена
са којом идеш даље и у срцу је носиш.
.
Смео бити значи да се поносиш
што си другачији од других
и сличан само себи –
(У супротном не би умео ти да запливаш
и на другу обалу, тамо, горе, испливаш!
– Тада ће у теби духовна зрелост
постати смелост.

Фото: Смелост; Википедија

Чувај љубав што у срцима је

Чувај сву светлост што у души је

У журби можемо   заборавити

Шта светлост нам даје,

У животу што нас држи.

Молим се сваког трена да будеш са мном.

Под пуним месецом, сјајна звезда.

И нека  стазе и путеви се не броје,

Чувај љубав, она је све што постоји!

.

7519 година, (март 2011)

Не бојим те се
А и како бих могла
Па ти си ме чувао
Безусловном љубављу
Цијели мој живот
Ја те волим
Свим својим срцем и душом
Ето, тек тако.
Једноставно волим те.
Само сам кроз живот спознала
Да и ти волиш мене.
Да ми чуваш леђа
Да ми чуваш душу
Да не даш на мене.
Радујем ти се
Научио си ме како вољети
Како бити прави пријатељ
Какав је прави отац
Мајка.
Ја те душом видим.
Ја те душом живим.
Ја те душом и срцем волим.
Хвала ти.

Фото: Отац и ћерка; Википедија

Тишина кида све присутне у просторији овој
А никада више свијет не може да буде исти
У сусрету некој новој праскавој зори
И даље гласови се чују негдје далеко
А само питање времена за овог свијета
Јесте гдје данас ћемо да живимо
А смисао живота је да будемо срећни
Сваки дан разлога за то имамо
Јер љубав ће да гради неки сретнији дом
И љубав онда постаје више него икада јача
Јер све што је лијепо кратко траје
Морамо да знамо да љубав је јача од било чега
Да све што градимо је за привременост
А љубав нека гради и даље онај дом
Гдје свако од нас ће да буде поносан на себе
Прије него ли касно буде за нека дешавања
Гдје нико од нас неће моћи да спаси самога себе
Од сопствене пропасти и пошасти црнине
Смисао живота је вољети данас само себе
Јер кога брига какво јутро некоме је започето
Само морамо да знамо да љубав гради дом
Искреношћу и неким добрим свјежим кофеином
Који наша чула ће да јасно опије
И да на знање свима да је лагана зора била
Јер шта је данас остало од нас самих
Ако нема у нама иједан грам љубави?
Дражесно доба дошло је да у сусрет новој зори
Свађе буду и даље опостојане до краја дана
И када погледаш; дан има двадесет и четири сата
А ми неспособни да и даље нађемо компромисе
За наша бројна рјешења која нас одвлаче
У неку саму нову пропаст свијета
У сусрету некој новој зори ми тражимо глас
Да љубав разум краси као увијек до сада
Само нека свијет разумије нека наша дјела
И све ће бити као некада прије
Јер љубав је ипак можда погрешна
У ово доба када нико од нас не схвата
Да људи морају да науче комуницирати
И да свијет искључиво зависи од нас самих
Јер касно ће бити касније за нека кајања
Која скупо коштају када вечер дође
Љубав нека краси искрене и добре људе
А све долази на своје, прије или касније!

Фото: Фототека Србског Журнала

лептирдрхтај ти си опет била
неболетје душом нежно мило
на рамену жар ти пољубсвила
рајско воће на уснама вило
.
таласима ти ме носиш дуго
тајном игром на извору воде
капље прска моја разгон туго
звездогорја у грудма се роде
.
мој си несан моја у сну јава
и нестајем кад ме будног има
тобом лутам јер лудује глава
.
јутрима се смејем петловима
не престајем објавама зоре
Док нам тела у љубави горе

Фото: Лептир; Википедија

Видомире, Виде мој 

погледајде шта се чини

 посред поља златног класја

 ту девојке украшене

 светим цветом и мирисом… 

срцем пуним свелепота-

 запевана песма рајска. 

 Световиде, Виде мој

 поведи сад момке све

 у то оро коло живо

 коло коло наоколо

 па да муње са небеса 

 заиграју као деца

 да с’ огањ свети сјакти!

 Види Виде и не часи. 

        Судбина нас света чека!         

Усахнуло сунце више звезде

која гори неугаслим пламом

распрострла птице које језде

кроз просторе у простору самом!

.

Један зрак ми откри твоје лице

кад познаде мене оног трена

из облака полетеше птице

засијала цела васељена!

.

Точак врти временску капију

коју Свете очи само виде

над извором живе воде знамен

наш је симбол и сунчани пламен!

.

Одјекују горе и планине

и све живо што Творац нам створи

душа вришти само твоје име

Љубав Свету која вечно гори!

.

Оваплоти тебе ми у Јаву

мушки принцип што у мени дише

пробуди ми ужарену лаву

неугаслу љубави највише!

.

Слава постојању!

.

-посвећена и освећена песма силница-

Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније наметањем хришћанства и као Свети Вид.

Битно је и да напоменемо да је 28. јун као датум слављења Видовдана новијег порекла (19. век), стари свесловенски Видовдан највероватније је падао на дан летње дугодневнице (око 21. јуна). Постоји много тумачења значења имена овог божанства, нама најприхватљивије је да се ради о богу који све види и зна, види цео Свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Томе у прилог иде и изглед кипа Световида (Збручки кип и опис кипа из Арконе), то је четвороглави бог чије главе гледају на све четири стране света. И Велесова књига потврђује ову теорију: „…и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет“.

Световид је бог рата, а везује се и за предвиђања и пророчанства. Да је Световид био бог рата можемо закључити из описа светилишта из Арконе, где дански историчар Саксо Граматик пише да огроман кип Световида у левој руци држи лук, док се поред кипа налази типична ратничка опрема: велики сребрни мач, узде, седло… Световиду је такође припадао и бели коњ, који је био у власништву светилишта, а о којем је бринуо искључиво свештеник (жрец). Световидов бели коњ служио је и за предвиђање исхода битке тако што пред њега био поређан ред копаља кроз које је требао да прође. Уколико би коњ закорачио десном ногом сматрало се да ће исход битке бити победа, а ако би закорачио левом – пораз. Рујани су увек постовали предвиђања јер су сматрали да је то манифестација Световидове воље.

Такође, из наших народних песама где се спомиње Вид можемо закључити да се ради о богу рата: „Војевао Бели Виде, коледо…“ Исто тако, за дан боја на Косову није случајно изабран Видовдан – дан Световида – бога рата. На Видовдан 1168. пала је и Аркона, у великој борби изгинуло је готово цело мушко становништво, град је уништен, а Световидово светилиште опљачкано и спаљено.

Да се вратимо у наше крајеве. У нашој народној традицији остало је запамћено неколико старих обичаја везаних за Видовдан и углавном имају везе са разним гатањима, пошто је Световид бог који све види, па и будућност. Девојке и жене беру биљку видовчицу (видац, видић, видовка) потапају је у воду, гатају помоћу ње, а вода у којој су стајале потопљене биљке служи за испирање очију, поправља вид и лечи очне болести. Вече пре Видовдана неудате девојке стављале су видовчицу под јастук и веровале су да ће младић кога виде у сну бити онај за кога ће се удати. На овај дан се у пољу ништа није радило, а било је пожељно да жене и девојке почну са ручним радовима као што су везење и плетење. Увече су углавном младићи обилазили поља и певали песме посвећене Виду:
„Иде Виде да обиде,
све усеве и плодове,
што је никло и поникло,
што је никло нек поникло,
нек је никло и нек расте,
а што није нек не ниче,
нек не ниче и не расте!

ЗАВЕШТАЊЕ ПРЕДАКА – Весна Радојловић-