Један живот мени пружа Више трња него ружа Је ли тако Божја воља! . Свуд невоља! . Луде мисли луде слике И сећања Долазе без звања Да ме црне једу Дан ноћ Мира немам Немам зрака Свуд ме прате Из пакленог мрака Један живот с тугом живим Је ли тако Божја воља! У душу ми увлачи се Немир прави Болна страва Ах зацари У души пуној мрака Ја би хтео ал не могу Да се сам одбраним Један живот с болом живим У ком наде више нема Је ли тако Божја воља! Док се пакао журно спрема Око главе мученика Надима се тама нема Спаситељу срце прени Правим путем са њим крени Спасења пут покажи Истину праву кажи „У вери је најмилије У Богу су све истине Земаљски је живот кратак А небески пут сладак Препун смиља Ко те с неба благосиља И светлошћу светом зрачи Њега вичи И дозивај „Спаситељу одбрани ме Од пакла ти си јачи“
Никог немам не нађох ништа, не наговарам никог , ни најмање, на непоштење, не наводим неправедне, нисам напоран, немам новац, начитан нисам, носим наочаре, наочите назирем, незнабожац нисам, наркоман нисам, настран нисам. Никад не нудим наду, навикнут на немаштину непрестано нудим нацрте насеља несталог народа, начела нове наднационалности, неговање нерадничког нереда. Нека на нас необично нереалне неко наслони неуморну ногу, напустиће невжно, надмудриће непријатеље. Некада нисмо ни налазили начина наменски направити надприродне нуспојаве. Нисмо никада научили нешто налик нектаром наздравити. Нормално нам налепити налепницу на ново ништа, незнабожачки направити науку над наукама, нафилујемо новојезиком, нарацијом, новинарским наравоученијем. Најзад надоградимо негацију непристанка, наудимо непрестаном настајању нестанком, набуџимо норме неукости, нека новопечене незналице, ненормални никоговићи, неопеване нуле, надиру неумитно новотаријама нашег народног напретка. Набавимо најновији Нисан, накривимо наочаре, назујмо најке, набилдујмо нараменице, набудзимо науснице, напудеришимо ноздрве, напујдајмо носороге на нојеве, направимо нас неандерталце неуништивима.
Нећу ништа, никуда не намеравам, немам налог на нету, нисам наказа, не нервирајте неприсутне, незаинтересоване наивчине. Не наговарајте нас на nazadno&napredno, Не навикавајте нас на норме, Не напујдавајте на нас налогодавце, нотаре, наркомафију непокретности на накарадан начин, Не наседам на nastrano&nekrofilno, надасве сам нормалан, невин невинцат.
Негдје… давно кад су падали најлепши сњегови под њима смо драга изгубили своје нејаке кораке и сад лутамо мостовима туге у неком промашеном времену које се дави у бунарима сјећања и ломимо гријехе или је то само сан који нестаје кад поменем твоје име. . Снијег је моја туга мила бојим се свих својих кајања која остадоше у снијегу без трагова испод озебле брезе и твојих корака који шкрипе снијежним стазама куда смо некада пролазили. . …ти си само прича за сјећање ако ме сретнеш негдје неке друге зиме погледај ме насмјеши се сјети се кад сам звјездама крао сјај за твоје осмјехе не волим те више као прије само си недосањани сан и епизода која ће трајати цијелог живота магија коју вјечно чекам у нечекању успавана љепотица из хладних руских зима са пахуљама на трепавицама и црвеном шалу …нека нестану сјећања јер снијег ће бити вјечна моја туга.
Мислио си да сам луда која проспе све пред тобом и каже да те воли, али не, само сам искрена, ја се не бојим! . И то што одеш и нестанеш само су страхови твоји који ти не дају да ме зовеш, који те даље и дубље гоне, који те муче, даве и ломе, све чине да те од мене склоне и ти се губиш и тонеш, тонеш… . Храброст је оно што ти недостаје! Лакше је себе по мало сејати него искрено, сасвим се давати. Лакше је узалуд дане бацати него истрајно, упорно радити. Лакше је летети, лудовати него постојан и смеран бити… Осим… што се у том лутању крије уплашена мала птица ухваћена у магновењу замки живота пуној ситница. Храброст је оно што ти недостаје! . Храброст орлова летилица који рашире своја крила, одважно гледају са висина, који полете баш када треба и кликћу гласно онда кад воле!
Ено, види Mајко, ти земљице моја, ковач мач искива од свoг бола Tвога, гвожђе се усија од ватреног слоја, ужарени пламен, шаље испред Бога. . Хтео би да клечи, да Бога умоли, да му опрост Свети за грехе дарује, али Бог наш Mајко, Tебе силно воли, опрост неће дати, неће ни да чује. . Бол се постидео, jeцa сaв поражен, ковач чекић диже, снага душу гали, и он ти је Mајко од многих изгажен, али се не преда, гвожђе водом кали. . И њега су Mајко, забораву дали, сада мач искива од свoг бола Tвога, снагу да му виде, преда њим би пали, јер он није рођен за слугу нит роба. . Kрв му ватра живa, a рукe му снага, Србијом се дичи, оклопникe ствара, а душа му одвeћ светковином блага, мач који искује, неправду разара. . Ено, види Mајко, капи му низ чело, по вреломе гвожђу, Tвога бола капљу, а он снагом својом као Свето – бело, мачу правде даје, снагу сву јуначку. . Види ковач храбри, колико се свега, у том жарном гвожђу, скупило до сада, то је Mајко – земљo, Tвога тeла cтега, мач правде нeк будe, васкрслa нaм нада. . Одjекује снажно, све до неба плавог, ударац што топи, бол неправдом ношен, рука од ковача не преза пред жаром, зна да мач ће бити, победник над лошeм. . Оштри ковач гвожђe, тоцило се врти, вода капље журно, преко каменице, јачи мач ће бити и од саме смрти, растераће оне – птице злослутнице. . Нек неправда дрхти, кадa мач забљешти, покосиће злога као перје сврачје, васкрснућеш мајко, ковач боли лечи, када Витез правде, иступи са мачем.
Кад те мрзе, они ти трагове бришу, Да за корацима твојим не запну поколења, Да ти се унуци не упуте кроз оне шуме, Па даље, над гај, за висове стења, Још даље, за брда она, путевима истим – Куда прошла је колона… . Када те мрзе, они то најпре крију, Суседски осмех, чашица више, И нуде ти млин, пашу за стада, Комад круха, ког има за свију, И хлеба, и погаче преко њега, Нуде, нуде ти свега… . Кад те мрзе, они у шкрињи чувају слово, Њино зрно мржње за Узгој – нека се нађе! Можда ће из саставака што међе наше башче Поплавит река плодиште његово, Па ће те тужит: – Ти си је навео, пашче! А онда киван међу жицом обрашће. . Када те мрзе, тад шаљу брзојаве: Колико чељади, стоке и ара, Колико се цене продане главе, Како арчити што ти се похара, Како да умукну меденице што у бегу звоне, Дубље, и даље да их гоне… У јаме оне. . Када те мрзе, они ти кућу спале, Стоку уморе, чељад прекољу, Њиве преору, поруше штале, Веле: – Нисмо се ми хранили истом сољу, Наша је много љућа, много крвавија, Али никако сланша, никако на С, ви и ја! . Када те мрзе, цркву ти сруше, Звоник ти сравне, иконе оскрнаве, Гробове раскопају, кости разнесу, Међу њима ти тражећи душе, Да и њу у сатанском плесу, У крвавом пиру у смрт вазнесу. . Када те мрзе, они ти љагу баце на претке, Измене књиге, преслове споменице, Прекроје карте, доцртавају границе, И служе ти за договор подмукло метке, Док већ поджњевају твоје оранице, Лажима исписују нове странице. . Кад те мрзе, они праве логоре, Бешчасте девојке, пребијају старе, Крећу у јуриш пре прве зоре, Гоничи, што слушају своје поглаваре, И раде све што им они зборе, Уз лажни опроштај, и горе, и горе! . Када те мрзе, и кад више с тобом не живе, Кад су ти спалили кућу, поробили стоку, И кад су ти узели забран и до, и њиве, Кад су ти узели јарам, клин и огњиште, Узели све што им срце иште, Тад од војевача и сами посташе Селиште.
Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу… Она би да ме Првотном сну изручује! Хоћу планине – велике, веће и највеће, На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује. . Не, не, нећу да носим џак пене или вуне… Он би да ме у свилен кревет одвуче! Хоћу праве терете – брда, водеане, планете, Који воде у Вечност сутра, данас, јуче. . О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако! Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако! Смераш у срца да широм отворе врата, За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата… . Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе… Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе. Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава! Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава! . Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света! Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата! Хоћу очишћену потку свих бића и планета! Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!
Ходамо улицама неприметни за себе и за друге. Поздрављамо се реда ради, без истинске дубине да чујемо. . Не загледамо се у душу, у очи. Не чујемо речи, само климање главом. Овлашни стисак руке и настављамо, хрлимо у сусрет преживљавању. . Мислимо да градимо и радимо, идемо утабаним путевима, смишљеним за разградњу. Нема нас стварних и никога није брига. . За мало шарене лаже губимо себе. Постојање нас бледи и претвара у сени, у неприметност, у брисање самих себе. Суноврат у бездан. . Што више призивамо Бога, трагајући за љубављу, све смо даљи једни од других, од себе, неприметно губећи смисао. Губећи себе у расплињавању истине.
