Покрај Пећи село мало,
Прекале се оно зове,
јунака је доста дало,
то је родно село моје.
.
Dјетињство и младост своју,
остависмо ми у њему,
с браћом својом и сестрама,
уживали смо у свему.
.
Гуслари нас децу звали,
то нам оста од давнина,
одакле нам не знам тачно,
ал поносно стоји свима.
.
Нема више у Прекале,
ни гуслара ни провода,
расусмо се сви по свету,
ко низ поток чиста вода.
.
На све четири стране света,
ти гуслари сада живе,
од Србије, Црне Горе,
до Европе гусло ти је.
.
Поносито сад живимо,
тамо где смо пород стекли,
али чувамо у срцима,
једном давно што смо рекли.
.
Назад ћемо у Прекале,
вратити се једног дана,
јел колевка то је наша,
Метохија наша равна.
.
У Срцима нашим куца,
порекло из Црне Горе,
и аманет што дадосмо,
враћамо се једном море.
.
Враћамо се у Прекале,
да жањемо нашу њиву,
кукурузе да крунимо,
и пијемо љуту шљиву.
.
Да славимо славу нашу,
ми Невскога Александра,
окупимо сестре, браћу,
као што смо ми то вазда.
.
Еј гуслари поносити,
ову песму пишем вама,
где год били ви по свету,
срце моје сад је свама.
.
Јављај те се једни другом,
заборавит не смемо се,
нек се гусло увек сети,
да по свету рода има.
.
Као поток бисте воде,
док нас сунце ово грије,
лупа срце у грудима,
гуслара ће увек бити,
и поносит ми се с њима.

Фото: Гуслари; Википедија

Забасаше у невид белеса
Гацајући јездише трапаво
Умисливши да су витезови
Из висинских плаветних
Дубина
.
Плаветнило обојише сивим
Устаљеним својим тајним кодом
Раширише плашт свецрне мисли
Урезаше име у нигднини
.
Зевкајући вапише за славом
Окупивши стадо залутало
Тапкајући у круг табанише
Загледани у буљук чопора
.
Ни у сновима
Не дотабанише.
*
Поход
Жутокљунци узбуђено
Кукуричу на буњишту
Кљуновим клепећу
Кочопере се

Фото: Црни плашт; Википедија

Бићу лептир
На твом прозору

Немој ме терати
Загледај се –
У крилима је лепота

Пусти да видим
Последњи трептај ока твога

Додирнеш ли крила
Нестаће све од живота

А ти нећеш
Мирисни да си цвет

Бићу лептир
На твом прозору

Одлазим
Лептир сам
Настављам лет

Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…

Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…

Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…

Фото: Језеро; Википедија

Тамо амо, с двојке на четворку,
варакаш се, а детињство мине,
превари те Уна чобаница,
однесе ти четири године.
Опраштај се с пустопашном браћом,
поздрављај се заувек с Бихаћом.

Замукоше собе интерната
и у њима смицалице ђачке,
оста пуста цеста за Притоку
где смо крали орахе сељачке.
Оста Мурат, посластичар стари
и његови колачи „брдари“.

А другови! Коме прво прићи,
док около споменари круже?
Тихим гласом једва прогргућеш:
– Дај ми шапу. Довиђења, друже!
Окренеш се, док сузе умину,
старији се чиниш за годину.

А са ким се поздравити нећу?
Зашто ми се очи росом пуне?
Оста Зора, моја љубав тајна,
у кућици с друге стране Уне.
И тамо сам луњао, опрезан,
збуњен, трапав, као да сам везан.

Често сам јој писао задатке,
шапутао таблицу множења,
а кад би ме мило погледала,
осјећах се као младожења.
Сањао сам о њеноме лику
покрај Уне, скривен у врбику.

Одох кроз ноћ пуну крекетања
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене,
записо сам „Бранко воли Зору …“
И данас ме увијек боли душа,
кад се гдјегод јави Крекетуша.

Фото: Жаба крекетуша; Википедија

Врло вешто Саси рударили
а у најму за рашке владаре.
Немањића силу су моћали.
Богатили своје господаре.
.
Добар слуга зли господар буде
коло среће када се обрне.
Сујете се онда њему буде.
Прошлост своју тежи да укине.
.
Да обрише своју родну нискост
сој господски мора да уклони.
Болна њему рашка племенитост
јер га сећа да је нискородни.
.
Племенитих све мање и мање
ал’ су они к’о со шару земном.
Што им веће земаљско страдање
већим сјајем свет племене собом.
.
Опет Саси хоће да копају.
Под земљу би Рашане да шаљу.
Еко планом намере свештају
и навлаче аријевску хаљу.

Фото: Немањићи; Википедија

живот ми се мери
растанцима
сваки је тежи
од оног прошлог
и руке закључане
катанцима
у крило клонуше,
од бола надошлог
глава наслоњена
на пукотину зида
будна сања
а три ране
на срцу живе
ослушкују
шапат камена
будна сањам
очи невине
а твоја тишина
мислиш да је
прикладно признање
можда сам раније погрешила
више ил мање
и можда твоје ћутање
не ужасава,
као мене
о, дај ми те руке
снажне и беле
руке лепе
можда би
то за мене била нада
довољно дуго сам чекала
и ти си усамљено дете.

Фото: Стена; Википедија

Да ли икад рекох, тешки су ми капци,
Или те упитах где одлећу ласте,
Док на киши дрхте већ промрзли врапци,
А у мени јесен полагано расте?
.
Да ли кад посустах пред твојим страстима,
Или сам занесен, снажан као река,
Бујао са тобом у слатким сатима
Тражећи у теби чежњу из далека.
.
О како ме опи лепота пролећа;
Мирис мајских ружа у твојим недрима;
И пијан се кунем да знам шта је срећа,
Док те обузимам јесењим чарима.
.
И зашто да онда плашимо се зиме,
Кад јесење сунце умилно те греје;
А дах твог пролећа шапуће ми име
И не да да душу хладан снег завеје.
.
Зато забранићу болу да се сећа,
А ти црне слутње баци међу стење,
Јер са тобом расту у мени пролећа,
А тебе радује плодовље јесење.

Фото: Мајске руже; Википедија

Девојчица, драга и мила, на јутарњој роси
пева „Тамо далеко“ и осмех проси.
Пољубих је у косе, драгост јој пружих
узврати весело, ја срце стужих.
.
Сакрих кнедлу у грлу
стиском руке за девојчицу, врлу.
Саградисмо свет, велик као кућа
окачих сат да за њу куца.
.
У Врњачкој Бањи кад буде време и пут ме нанесе
стајаће преда мном али не на улици дете
већ девојка косе, дуге, вила на сцени
певаће опет „Тамо далеко…“ мени.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ја, Ђакон Авакум, хоћу да сви знате:
На турчење нећу никад пристати.
Знам да сам некад Љепоје био,
Син Гаврила и Божане, из Кежпоља,
А сада Авакум у мени и са мном,
Сутра пред вама и с вама биће – Крстоје!
И запамтите: боље је и с коца лајати
Но с Турцима Алаху клањати.
.
И још си рекао
Оној
која те божанским млеком задојила:
Смрт је вијечност моја…
.
Вечношћу си озарен у души Србиновој.
.
И још си рекао
обесном
везиру
да памти:
Не бих ти се јунак потурчио:
потурчио Христа нагрдио,
да ми дадеш три товара блага,
да ми дадеш над Босном везирство.
Не бих ти се јунак потурчио
да бих знао да ћу погинути,
да ћеш моју главу погубити!
Срб је Христов,
Радује се смрти…
.
Сви смо Срби Христови, мој Авакуме.
.
И још си рекао
Мени, Радовану М. Маринковићу:
Убиће ме да вијечно живим,
јер нас тако учи вјера православна…
.
И живиш, мој свети Авакуме.

.
Браним те,
Свети,
данас,
на Крстовдан,
у Трнави,
на Илијаку,
где си освештао устанички барјак.
И моја те молитва светитељском светлошћу слави,
јер чујем у трнавском храму
и у бујању ветра са зелене горе Јелице
твоје речи чудеснице
да
нема
боље вере од хришћанске.

Фото: Свети Ђакон Авакум; Википедија