Већа ватра већу жртву иште да се врати у своје кућиште! . Разбојиште ватре најчиткије пева и најмања жишка смрти одолева!
* * * Драгачевске трубе
Фото: Фототека СЖ Излазе из душа облака, из белутака, у лишћу трубе а мртви живе, мртви мртве љубе! Тихи свирачи смрти, о дивно село Рти, трубачи! У сну основци, буквари с тицама уместо слова, орачи. . Блиставе крви ружа … гле долазе златне олује и пуца гром да самог сбе чује. . Трубачи веселе смрт у вечност срцем трубе а мртви мртве љубе! (Горачићи код Чачка)
Шта се б’јели у гори зеленој? Ал је снијег, ал су лабудови? Да је снијег, већ би окопнио; лабудови већ би полетјели. Нит’ је снијег, нит’ су лабудови, Него шатор аге Хасан–аге; он болује од љутијех рана. Облази га мати и сестрица, а љубовца од стида не могла. Кад ли му је ранам боље било, он поручи вјерној љуби својој: “Не чекај ме у двору б’јелому, ни у двору, ни у дому мому.“ Кад кадуна р’јечи разумјела, још је јадна у тој мисли стала јека стаде коња око двора. Тад побјеже Хасанагиница да врат ломи кули низ пенџере; за њом трче дв’је ћере дјевојке: “Врати нам се, мила мајко наша; није ово бабо Хасан-ага, већ даиџа Пинторовић беже.“ И врати се Хасанагиница, тер се вјеша брату око врата: “Да мој брате, велике срамоте – гдје ме шаље од петоро дјеце.“ Беже мучи, ништа не говори, већ се маша у џепе свионе, и вади јој књигу опрошћења да узимље потпуно вјенчање, да гре с њиме мајци унатраге. Кад кадуна књигу проучила, два је сина у чело љубила, а дв’је ћери у бијела лица, а с малахним у бешици синком од’јелит се никако не могла, већ је братац за руке узео и једва с синком раставио, тер је меће к себи на коњица; с њоме греде дому бијеломе. У роду је мало вр’јеме стала, мало бр’јеме, ни недјељу дана; добра када и од рода добра, добру каду просе са сви страна, а највише имотски кадија. Кадуна се брату своме моли – “Ај тако те не желела, брацо, немој мене дават ни за кога да не пуца јадно срце моје гледајући сиротице своје.“ Али беже ништа не хајаше, већ је даје имотском кадији. Још кадуна брату се мољаше да напише лустак б’јеле књиге, да и шаље имотском кадији: “Дјевојка те л’јепо поздрављаше а у књизи л’јепо те мољаше: кад покупиш господу сватове и кад пођеш њеном б’јелу двору дуг покривач носи на дјевојку, када буде аги мимо двора да не види сиротице своје.“ Кад кадији б’јела књига дође, господу је свате покупио; свате купи, греде по дјевојку. Добро свати дошли до дјевојке, и здраво се повратили с њоме; а кад били аги мимо двора, дв’је је ћерце с пенџера гледаху, а два сина пред њу исходаху, тере својој мајци говораху: “Сврати нам се, мила мајко наша, да ми тебе ужинати дамо.“ Кад то чула Хасанагиница, старјешини свата говорила: “Богом брате, свата старјешина, Устави ми коње уза двора да дарујем сиротице моје.“ Уставише коње уза двора. Своју децу л’јепо даровала: сваком сину ноже позлаћене, свакој ћери чоху до пољане; а маломе у бешици синку, њему шаље убошке хаљине. А то гледа јунак Хасан-ага, пак дозивље до два сина своја: “Ходте амо, сиротице моје, кад се неће смиловати на вас мајка ваша срца каменога.“ Кад то чула Хасанагиница, б’јелим лицем у земљу удрила; упут се је с душом раставила од жалости, гледајућ сироче.
Kрших ноћас руке и небу завапих, гледајући тужно те казаљке смер, љубав цех направи, али ја га платих, нисам травка само, плави сам Гербер. . Створена да већма устајем из таме, да ране извидам, себи самој знај, није мени нико никад био раме, почетак сам живота, чак и кад је крај. . Преживљавам тешка времена и климу, само кадкад тихо, помолим се Богу, где студен завлада, ја напустим зиму, падам и устајем, што не могу – могу. . Одана до гроба, земљи и вољеном, суза ме полива, да никад не свенем, живим растрзана, међ горким временом, носим терет свој где год ходам – кренем. . Сат позно откуца, одоцнело време, склапам руке тихо, Господ нек ми суди, ово што сад носим, претешко је бреме, ја волет не могу, осећај ме уби. . Пожелех само да једном застанем, мирисима својим, теб зору целивам, да ко кап росе на усне ти канем, Гербер увенуће, тонем, мору пливам. . Не, не брини мили, на самом ћу дну, поникнути изнова, рођена ми лат, ископнећу само у овоме сну, против срца водим, тај сопствени рат.
Земља се мени тобом умиљава класје до појаса, туга до пазуха. Кукуруз већ млечи а ја још свилавам без тебе као птица без ваздуха. . Промину срећа мимо нас ко чеза с девером коме не смотрисмо лице. Живот је туђа празничка трпеза с које ми крадом купимо мрвице. . Ти си мој ковчег а ја сам твој Ноје. Од светог чина до злочина – стопа. Пламтим разголићен усред перивоја после љубави ко после потопа. . С фрулом у руци и душом пастирском попластих берићет прерано покошен. Мој прашњав пут твојим стопама орошен блажи ме немирног миру манастирском.
Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда је много паметнији.
Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи.
Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе.
Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…)
У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”
Дедови су наши, баш ту животе дали, на Косову и Метохији за слободу пали. Да ли их се сећаш? У срцу су твоме. У Божанској светлости, понос роду своме. . Бог да им прости скромне српске душе. Поносни су били, стене људске, чврсте. Хоћеш ли их звати, кад се туђин мача лати? У тренутку тешком, молитвом завапи! . Од Господа ишти слоге и стрпљења, Да трепери и заигра цела васељена. Молитвама тражи, да те чују свеци, Сви наши цареви, краљеви и преци. . Сачувај нас Боже, злотворовог пира! Осветли сву таму, подај мало мира. Да јуначка срца не крваре више. Да се свака злоба, с лица земље збрише. . Помози нам Боже! Подај срца чиста! Као што је љубав твога сина Христа. А снага те љубави, што јунаке краси. Светлосним ће мачем, србски род да спаси. . Да Косовом равним гарда опет јаше. То је света земља, завештање наше. Косовски је завет језгро нашег рода. Целим срцем уз Господа, само је ту слобода.
… Седећи на камену, на обали планинског потока у центру велеграда, из жубора и лепоте која ме је обујмила, заче се мисао: Стојимо и дрхтимо на ивици непостојања. Ова Цивилизација може окончати свакога часа јер не поштује Живот. Можда ће нас смрт све узети, у једном трену, али Живот ће тријумфовати, вратиће се и обновити на незамисливе начине – јер Живот је од смрти јачи. Наш је задатак да се, као представници и бранитељи светости и апсолутне лепоте Живота, свим силама одупремо наметнутој, насилној смрти коју нам спремају. Смрт може доћи само природно, спонтано, као пад воде са литице високе 1000 метара – и њена смрт у рођењу језера на дну понора и облака водених капљица у ваздуху изнад… Таква смрт је ново рођење, део тока Живота… Живота који је од Бога дар, и као такав, само Њему може бити враћен и поклоњен као уздарје, са захвалношћу… САМО ЊЕМУ И НИКОМ И НИЧЕМ ДРУГОМ! . Технократе, вакцинаши, моћници, профитери и контролори – забијте своје вакцине и своје 5,6,7,8… Г мреже, чипове, дронове, камере, антене и сателите и све остало себи у дупе! Можда вас то задовољи или пробуди из смрти која вас је узела – јер ви нисте на страни Живота! Ви нисте чак ни Људи. Ви нисте чак ни Живи. Наше животе оставите нама и Оном ко нам их је дао – Богу – Створитељу – Оцу, ономе коме ми припадамо. Само Њему, Извору Живота – дугујемо Живот. Вама не дугујемо НИШТА! И то ћемо вам и дати: НИШТА! Јер ми смо Људи. Ми смо деца Божија- ми смо синови и кћери Универзума, Оца Сунца и Мајке Земље. Ми смо Живот!
Смири се и не урлај у ветар, у ову проваљену ноћ. Нема се куд, непокорна душо. Узалуд трчимо упркос ветру, упркос животу. Не могу ноћас прегазити ове планине, од моје самоће порасле су до неба. . Смири се, непокорна душо. Нема се куд. Подајмо ове стазе, ове луде траве и небо нек други пролазе њима. . Пркосим овом ветру јесењем, овој проваљеној ноћи. Вичем: Није опало лишће, није прошла песма на ливадама. Вичем: Још миришу траве и роса. Вичем: Зеленимо се ми међу брдима, нисмо прошли, не дамо љубав. . Вичем, пркосим, а траве нема, лишћа нема, признала брда да лепота мре. . Нема се куд, непокорна душо. Испевај песму нама што смо се зеленели овде, међу брдима, песму оних зрелих ливада што смо им крали зрикавце, песму суза што су навирале још десет дана пред растанак, песму оних срећних буђења недељом. . Испевај, душо непокорна. И после, ћутимо, душо, у име љубави. Даћемо ове стазе, неко ће наместо нас отпочети.
(Стара влашка песма) . Иде сунце, иде, реком низ реку. Маглена му леђа, и росне му ноге, а сунчане очи. . Ишло тако, ишло, до куће големе. А у њој ко беше? Јана, света Јана,
баш Сунчева сестра. А шта Јана ради? тка, платно од фула – Сунцу кошуља, а платно од лана – леп за Месец убрус. . А шта Сунце ради? Срећан рад јој назва и овако рече: “Ткај, Јано, ткај, ткај и пожури те платно доврши, па да се узмемо, да се саставимо, и да се венчамо, децу да створимо и да их крстимо.“
А Јана шта рече? “Ој, Сунце, пресветло, много си грешио, и с лица и с леђа. Да ли где још виде да уда се сестра за рођеног брата? Него ти начини опанке од гвожђа и штап од челика, на година девет ти по небу иди, и девет по мору, док не нађеш старог деду нам Адама.“
Послуша је Сунце и чврст штап направи, и опанке јаке, па по мору пође.
Ишло колико ишло и Адама нашло. А Адам шта ради? У рај га одведе, има шта да види: међ воћкама расцвалим три пања опрљена, змијама опкољена, црвима затрпана.
Шта тад Сунце рече? “О, деда Адаме, међ воћкама расцвалим три пања опрљена, змијама опкољена, црвима затрпана?!“
Тад Адам шта рече? “Оно су грехови, јер су се узели баш сестра и брат јој.“
Сунце кад то чуло, натраг се врнуло, и штап изгубило, и опанке здрало док до Јане стигло, а тада јој рече: “Ткај, Јано, ткај ткај и пожури, јер поруку твоју ја ево оправих, – све ми се одобри.“ Јана кад то чула до мора отишла, у море скочила, а уста говоре: “Боље је да будем ја камену смола, и рибама храна, него пар своме брату!“
То Бог је видео, из мора је диже. Од тада са Сунцем никад се не саста.
(Казивала и певала баба Стањика лу Сарафин из Оснића. Превели; Божидар Пауњеловић из Оснића и Југослав Урошевић. Влашке песме забележио Југослав Урошевић)
Једна реч и једна бајка И нашем срцу као мајка Куца трепти и шапуће Скупите се децо моја У љубави ткане куће У заједништво свето наше Где све моје бива наше У коло игру песму шутњу Што одагна сваку слутњу Где свак је сваком мили брат Дише истим цветом цват Ту је снага светло наше Ког се тамне сенке плаше Од давнина сетимо се тако беше Наша срца ту не греше Ту се ствара ту се расте Ту се саде рајске баште У милини постојања Нови свет се сада сања Јава ту је снагу нашу очекује Скупимо се мили Роде Постанимо Златно доба – слободе
